• Поводом прве радне седнице Савета за српски језик: очекује се да српски лингвисти најпре исправно реше питање писма српског језика у српском правопису у складу са светском праксом и, пре свега, Уставом Србије, па да тек онда саветују све друге који нису стручњаци за српски језик како се чува српски језик и његово, ћириличко писмо
Пише Драгољуб Збиљић*
У извештају Владе Србије, објављеном на њеном сајту 16. марта 2023. године, пише да је „образован Савет за српски језик“ на основу Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, усвојеног у Скупштини Србије на Дан српског јединства 15. септембра 2023. године, истовремено и у Скупштини Републике Српске. Влади су требале две године за ову формалност у вези с оснивањем Савета а Владине службе (инспекције и сл.) ни после две године нису стигле да спроведу ни једну једину инспекцију ради увида и евентуалних казни због неспровођења тог закона. Додуше, нама није нимало чудно што се тај закон не спроводи нити ће се икада спроводити, такав какав је.
Аутор овог осврта написао је књигу „Српски ћирилицоцид“ (Ћирилица, Нови Сад, 2022, стр. 281-301) у којој је у посебном тексту „Детаљнија анализа новог закона о употреби српског језика и ћирилице“ детаљно објаснио зашто је тај закон неспроводив јер је апсолутно неуставан и светски апсурдан у садржају. О томе смо писали више пута у средствима обавештавања, па ћемо се овом приликом позабавити „образованим“ Саветом за српски језик. Замисао о том савету је једна једина позитивна чињеница из споменутог неуставног и апсурдног закона који је Д. Петровић назвао „закон за спрдњу са српским језиком“ а Д. Збиљић га је назвао „закон за поништење уставне одредбе из става првог Члана 10. Устава Србије о службености српског језика и ћирилице“.
Дакле, показало се да од тог закона у пракси нема вајде ни за српски језик ни, поготово, за српско ћириличко писмо и његову будућност у језику Срба.
Српски лингвисти треба најпре да (по)саветују себе, па друге
Нажалост, по ономе што је објављено о првој радној седници Савета (после његовог конституисања 15. маја 2023. и озваничења његовог састава од пет лингвиста из Одбора за стандардизацију српског језика и четири писца, од којих је један, Владимир Пиштало, сваку своју књигу објавио у Србији српским језиком на хрватском писму, као у време српскохрватског језика), одржаној ових дана сазнајемо из интервјуа „Политици“ 17. јула 2023. председника Савета проф. др Александра Милановића да је на првој радној седници усвојен план рада, у којем је приоритет дат праћењу и анализи присутности ћирилице у јавном језику, као и кршењу Устава Републике Србије (Члан 10), у којем је оно једино писмо „у службеној употреби“, коренитој измени постојећег Закона о родној равноправности, писању новог Закона о службеној употреби језика и писама и осталим активностима у вези са: повећањем броја часова српског језика и књижевности у основним и средњим школама, увођењу наставе српског језика на наставничким и ненаставничким факултетима, праћењу и анализи медијског језика у Србији (штампа, радио, телевизија, портали). И то је све добро замишљено. Али, у томе има макар једно велико „али“!
Да ли ће Савет саветовати и лингвисте, посебно оне који су задужени за решавање питања писма српског језика, посебно у српском правопису и струци. Како то председник Савета за српски језик проф. Милановић није ни споменуо, то је прилично злослутно, посебно у вези са све чешћим истискивањем (заемњиавњем) српског ћириличког писма у корист хрватског латиничког писма (гајице) која, по навици и установљеној пракси из Југославије, и данас у Србији избацује српску ћирилицу и своди српски језик у најширој пракси готово свуда у јавности на хрватско латиничко писмо, готово без једног јединог слова ћирилице у банкама, у продавницамаа, на улицама, пијацама, на огромној већини јавних манифестација и сл.
Да ли су српски лингвисти схватили да је њихово нормирање двоазбучја било планирана смрт за ћирилицу?
Велико је питање и даље да ли чланови Савета, макар лингвисти, схватају да су ћирилици кључни проблем српски лингвисти с њиховим настављањем шизофреног решења питања писма у српском правопису и струци. Ако лингвисти у Савету не читају Правопис српскога језика (у коме су нормирана два писма) чије је решење шизофрено за народ (што је не само противуставно него је и противно општој пракси у свету где други лингвисти не сачињавају друге правописе других језика с алтернативним писмима (двоазбучје), како очекивати да они који нису стручњаци за језик и писмо у Влади и Скупштини предлажу исправно решење питања писма у законима у складу с Уставом Србије, за који Милановић исправно каже да се српски језик и ћириличко писмо у пракси не примењују како то налаже јасно став први Члана 10. Устав Србије?
Било би нормално очекивати од лингвиста који су у већини чланова Савета да узму Правопис српскога језика Матице српске у руке и да прочитају да у том правопису (чије су измене и допуне била укључена четири четири стручњака из Одбора за стандардизацију српскога језика и чији је резултат решења питања писма објављен 2010. године и касније у обнављаним издањима. Како је најављена израда новог српског правописа у коме ће питање писма српског језика решити тројица чланова Одбора за стандардизацију српског језика, међу којима је један члан и председник Савета за српски језик споменути проф. др Александар Милановић, ми из Удружења „Ћирилица“, ко зна по који пут, па и овом приликом, подсећамо и Одбор и Савет за српски језик да је решење питања писма до сада било решено (и сада је још тако) потпуно противно, како рекосмо, и Уставу Србије и општој пракси у свету, азбучком шизофренијом коју су увели само српски лингвисти поштујући и даље Новосадски договор о српскохрватском језику из 1954. године, када је, у ствари, питање писма за Србе и њихов језик решено тако да би се државном фаворизацијом у Југославији извршило замењивање већинске српске ћирилице мањинском хрватском латиницом код Срба и без посебне законске забране ћирилице као у НДХ. Српски лингвисти својим убитачним решењем питања писма одузимањем Уставом прописане стопостотне суверености ћирилице у језику Срба – директно омогућују наставак погубности за ћирилицу која је замишљена и остваривана све до данас по злехудом Новосадском договору о српскохрватском језику и лажној (у пракси непримењивој) „равноправности писама, јер један народ нигде се не дели на два писма као што се то и данас чини само у Србији Србима по неуставном и непрактичном пропису у Правопису српскога језика.
„Ћирилица“ саветује већ више до две деценије плаћене српске лингвисте да схвате да се српска ћирилица, као и свако друго писмо, не може (са)чувати само вербалном празном подршком лингвиста у двоазбучју, јер је то шизофренија од писама, а не нормално решење питања писма. Од ње народ на неки начин мора да „бежи“. И он прелази на оно писмо које се у јавности намеће као чешће, поготово што је раширена добро смишљена обмана да су то „оба наша писма“ и да је „свеједно“ којим писмом пишемо свој језик.
Дакле, „Ћирилица“, као и „Српска азбука“, саветује српске лингвисте и у Одбору за стандардизацију српског језика и у новооснованом Владином Савету за српски језик да се више, коначно, не баве српскохрватским језиком, немогућом у пракси „равноправношћу“ писама у српском језику, српском изнуђеном глупошћу о „богатству двоазбучја“ у једном језику (само српском) и да они (лингвисти) први примене општу праксу у решавању питања писма у једноазбучју, што прописује нормално и Устав Србије. Ако лингвисти с правом указују на неуставност у Закону о српском језику и ћирилици (старом из 1991. и још неусаглашеном с Уставом) и новом из 2021. године који је, по апсурдности, чак неуставнији и апсурднији од оног из 1991. године – очекује се од лингвиста у Савету за српски језик да најпре посаветују себе и своје колеге у вези са српским правописом (у коме данас на стр. 15. пише да „ћирилица није егзистенцијално угрожена“), па тек онда друге. Јер се погрешним примером својим никоме неће исправно препоручити.
*Аутор је језикословац и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“
