У савременим интерпретацијама књижевне и културне историје Црне Горе, лик и дјело Витомира Вита Николића често се представљају селективно, лишени политичког и идеолошког контекста у којем је живио и стварао. Међутим, архивска грађа и партијска документа из периода социјалистичке Југославије свједоче да је овај познати пјесник у једном тренутку био јасно препознат – и санкционисан – као носилац српског национализма, односно прочетничке идеолошке оријентације.
То недвосмислено потврђује документована истрага коју је 1972. године покренуо Централни комитет Савеза комуниста Црне Горе, а која је обухватила рад редакције дневног листа Побједа. Повод је било писмо групе новинара који су руководство листа оптужили за толерисање национализма и антисоцијалистичких појава, а међу именима која су означена као проблематична нашао се и Витомир Вито Николић.
Ријеч је о партијском документу који је, захваљујући истраживачком раду историчара и функционера ДПС-а Драгутина Паповића, сачуван од заборава и објављен у студији Intelektualci i vlast u Crnoj Gori 1945–1990, насталој на основу докторске дисертације са Универзитета Црне Горе.
У том документу, који представља аутентични глас тадашње власти, дословно се наводи:
“ЦК СК Црне Горе је 1972 године покренуо истрагу и о појави национализма у “Побједи”. Новинари “Побједе”, Марко Ђоновић, Милика Павловић, Момчило Јокић и Ђуро Ђукић упутили су децембра 1971 године писмо ЦК СК Црне Горе у којем су изнијели оптужбе на рачун управе уредништва “Побједе”, наводећи да су у листу завладале национализам и друге антисоцијалистичке појаве. Они су првенствено, оптужили Мила Краља, који је био главни уредник “Побједе”, а истовремено и члан ЦК СК Црне Горе, да је толерисао новинарима и спољним сарадницима “Побједе”: Петру Ћетковићу, Милораду Вујисићу, Витомиру Виту Николићу и Ранку Јововићу националистичке (прочетничке) наступе. Партија је прихватила притужбе четворице новинара на рачун неодржавања партијских састанака у “Побједи” више од годину дана, као и то да уредништво није спроводило ставове 21.сједнице Предсједништва СКЈ поводом питања борбе против национализма. Оцијенила је да су понашања Јововића, Николића, Вујисића и Ћетковића у приватном животу заиста била на линији четништва, и да се није благовремено реаговало против тога. Редакцијски колегијум одлучио је да не објављује Николићеве текстове, а скинут је његов потпис испод забавне стране коју је припремао у додатку “Вријеме”. Са спољним сарадником Ранком Јововићем раскинута је сарадња”.
Овај документ је вишеструко значајан. Прво, он јасно показује да Вито Николић није био тек „неконвенционални боем“ или аполитични пјесник, већ интелектуалац чији су национални ставови били довољно изражени да изазову реакцију највиших партијских органа. Друго, квалификација „прочетнички наступи“ и „линија четништва“ у језику комунистичке власти недвосмислено је значила српску националну оријентацију, супротстављену тада доминантном идеолошком пројекту.
Посебно је важно нагласити да ово није оцјена савремених политичких противника, већ службени став Савеза комуниста Црне Горе – система који је деценијама немилосрдно гушио сваку појаву српског националног изражавања. Управо зато овај документ има већу историјску тежину од каснијих ревизионистичких интерпретација.
Иронија историје је у томе што је овај „незгодни“ партијски траг о Виту Николићу од заборава сачувао управо један од истакнутих идеолога савремене црногорске државности – Драгутин Паповић. Његов рад данас представља извор који јасно показује да је у биографији Вита Николића постојао период у којем је био перципиран као Србин са радикално националистичким, прочетничким ставовима.
То је чињеница утемељена у документу – и као таква, не може бити избрисана ни прећуткивањем ни накнадним идеолошким улепшавањем.
