Збило се као по старој изреци – Док паметан размишља, будала већ начини неко херојско дело. Или бар по оној – Ко пре девојци… Јер, опет су нас претекли! И мада се зна да је прва кафана на тлу Европе, a после оних у Меки и Каиру трећа у свету, осванула у Београду, Парижани су се досетили пре нас да своје бистрое прогласе за нематеријалну културну баштину, па да уз помоћ владе и неког свoг министарства заузму ред пред вратима Унеска очекујући повољан исход! О томе нас је обавестио Алан Фонтен, председник речене асоцијације опширним интервјуом. А ми? Ваљда смо имали преча посла – проглашавање певања уз гусле за културно наслеђе, на пример?!
Зашто бисмо београдске, али и остале старе и угледне српске кафане смештали на списак нематеријалних, па и материјалних културних добара? Разлога је више, а пре свих је онај да је прва кафана у Београду отворена већ 1522. године, а у Француској, у Марсељу, 142 године касније, и столећима пре париских бистроа који настају тек од краја претпрошлог века. Што је најгоре, иако се зна кад је отворена, не зна се где се налазио тај „повесни артефакт”, а најтачније одредиште је „негде на Дунавској Јалији”, на данашњем Дорћолу.
Испада као да се стидимо сопствене историје па је зато, намерно или несвесно, занемарујемо ако није накићена јунаштвом и натопљена крвљу.
Позоришне представе
Можда је томе допринело уверење да су кафане свратишта у којима царују пороци, простаклук и свакојаке ниске страсти? Погрешно! У Великој пивари – а не у Народном позоришту, како нас уверавају – која је подигнута у време владавине књаза Милоша (и с његовим учешћем, па су је називали и Књажевска пивара), а била је при дну данашње Балканске, на углу с Улицом адмирала Гепрата, приређена је средином претпрошлог века, све уз залагање Јоакима Вујића, прва позоришна представа у новој Србији.
Само годину дана од фантастичног изума браће Лимијер и шест месеци након париске премијере троминутног „Уласка воза у железничку станицу”, у београдској кафани „Златан крст”, на Теразијама, представљене су те чудесне „покретне слике” и овдашњем народу.
Београдске кафане су извојевале и прву победу бораца за женска права! Догодило се то 1884. године, када су браћа Савић, закупци „Балкана”, добили до тада незамисливу дозволу да у њој запошљавају и женску чељад!
У кафани „Барајево” редован гост био је и академик Коста Тодоровић, епидемиолог који је 1972. године први препознао симптоме великих богиња јер је тада био једини лекар који је имао икакво искуство с њима зато што их је упознао током Великог рата. Захваљујући њему спречено је ширење опаке редње и предупређен већи број могућих жртава, не само у Србији.
Међу акционарима некада чувене кафане „Вардар”, не без разлога, био је и краљ Александар Карађорђевић.
Кафану „Прозор” уз негдашњу „Код Гинића” прославили су новинари и графички радници „Политике”, а позната је и по томе што је из ње почетком 1935. године Добросав Симић покренуо сатирични лист „Ошишани јеж”.
Неугледну кафану „Таково” просветљивали су и тада угледни гости – Стеван Сремац, Ђура Јакшић, Јова и Војислав Илић… Испредају се приче да су, наводно, нека њихова дела настајала управо ту, за кафанским столом, али је у њих тешко поверовати: пре ће бити да су им у кафани врцале идеје, а они их над карираним столњацима само појили да не ишчиле и не загубе се.
У крчму „Бајлонов кладенац” навраћао је књижевник Бора Станковић, једно време порески службеник Бајлонијеве пиваре с друге стране улице, па је његово попрсје годинама красило нову а већ затворену пивницу иза старе хмељаре.
У „Стамбол капији”, тадашњем ресторану хотела „Империјал”, седео је и ручавао Никола Тесла приликом своје једине и прекратке посете Београду, а у „Домовини” су столовали неки од најугледнијих професора и сарадника, али и студената техничких факултета из комшилука.
У „Српској кафани” је таборовало друштво из Атељеа 212, али и гости београдског Битефа, великани светске позоришне сцене чије је фотографије покојни Мило Влаховић, доживотни управник, чувао у породичном албуму. А две столице за тесним столом лево од излога на којима су најчешће седели Зоран Радмиловић и Слободан Алигрудић, велики глумци, након неумитног одласка биле су изливене у бронзи. Ту, а не у Позоришном музеју!
Има ли ликовног уметника који није залазио у „Грчку краљицу”?! Ако постоји такав, нек се јави, попиће чашћавање у „?”… Или би требало да буде обратно?
Струмичкој улици и квартовима Чубура, Зелени венац и Цветко имена су наденута по истоименим знаменитим кафанама, а нису једини…
Само је стара кућа Манојла Манака у Савамали, у којој је газда држао пекару и кафану, спасена и претворена у музеј, али етнографски, не служе ни храну ни пиће гостима, кад им наиђу.
Тих истинитих прича преточених у легенде има безброј, таман за неки вишетомни алманах, али још се није родио неко довољно упоран да истраје у сакупљању података и састављању таквог капиталног дела (као својевремено Бен Акиба).
Партијске адресе
Већ споменута предубеђења о кафанама као леглима порока и ниских страсти донекле су подстакнута писањем Бранислава Нушића, најпознатијег и најчешће цитираног српског „кафанолога”. А, између осталог, описивао је пораст утицаја београдских кафана на политички живот земље изван стега и правила парламентаризма, што им је давало додатни подстрек, те су та драга места била и страначки обележена. Тако се знало где таборују напредњаци, где су се ушанчили либерали, у којој митингују радикали, и пред којима од њих протестују социјалисти.
Али, тако је било и другде, па су британске власти још седамдесетих година 17. века, поводом тог „легла политичких немира”, почеле да издају прокламације органима реда да обрате пажњу на кафанске разговоре, о чему сведочи Дубравка Стојановић у својој студији „Калдрма и асфалт”, при том не спомињући да је и код нас било слично, само што су наредбе биле тајне а органи јавни, дакле и мање ревносни.
И данас је мање-више слично, само што је лепше упаковано и не види се споља, па би неко могао помислити да нису кафане побегле од политике, већ да је злосрећна политика благовремено утекла из њих! Од тих тековина остали су само жбири, али толико су се навикли на весели амбијент „старог радног места” да их је готово немогуће најурити из објекта и поверити им да се баве ичим озбиљнијим.
Заборавило се да је у сали Велике пиваре 1858. године одржана чувена Светоандрејска скупштина! Ваљда зато што је неугледно здање срушено?
Сазнало се да је велики штрајк у Првој српској шећерани 1905. године био смишљен и да је њиме руковођено из кафане „Велика Чукарица”, а не из синдикалне организације „Јединство”, како се дуго учило у школама. Сада се зна и да га није организовао Димитрије Туцовић већ Крста Цицварић, али је опањкан као анархосиндикалиста и избрисан из повести – као и кафана.
Нажалост, уместо да их обновимо и конзервирамо, а неке ставимо под стаклена звона, ми те споменике рушимо, затварамо или им мењамо намену и називе.
Зато не делује сасвим сулудо идеја да и ми оснујемо удружење које би се бавило очувањем старих кафана, њихових имена и лика, а затим смештањем у вредности наше културне баштине.
Јер, зна се да Италијани не долазе код нас да би уживали у пробраним специјалитетима италијанске кухиње, или Ирци како би проверили квалитет џина по „ирским пабовима”, а ни Кинези да кушају јела своје кухиње (која су припремљена на српски начин). Нису луди. Као ни Парижани, кад су устали у одбрану својих бистроа…[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Милош Лазић
Извор: Политика
