Горан Мракић, новинар, песник, афористичар, о добрим старим и садашњим временима српске заједнице у Румунији
Ваљево – Кад сам ја био клинац, тадашња Југославија је, без жеље и плана, вршила утицај на нас у ономе што је недостајало, а што је омладина тражила, пре свега у домену поп културе, чега у Румунији није било, јер је била под Совјетским Савезом. Није било допуштено оно што је доносила поп култура, све је било под стриктном контролом. Ми који смо имали ту привилегију да живимо близу границе одрастали смо уз југословенску телевизију, код нас у кући слушао се Радио Београд.
Тако је своју причу о одрастању започео Горан Мракић, песник и афористичар, новинар „Наше речи”, недељника на српском језику у Румунији, гост трибине „Српски културни идентитет ван матице”, у организацији Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић” у Ваљеву. Мракић је рођен крајем седамдесетих прошлог века, пореклом је из села Варјеш удаљеног 35 километара од Темишвара. То је, како је навео, некада било српско-немачко село, а данас у њему живи 80 одсто Румуна, Срба је око десет одсто, а Немаца готово нема… Српско становништво је старо, преко 50, 60 година, одавно нема ни српске школе, по свему судећи ни будућности за српску заједницу, цени Мракић.
И опет се враћа у своју младост када је гледао „Топ листу надреалиста”, одрастао уз загребачке панк групе, словеначке „Панкрте” и београдске „Партибрејкерсе”.
– Одрасли смо уз све што је ишло уз поп културу, то је много значило, да будемо у тренду. То је допринело да наш језик опстане иако смо живели у другој држави. Због југословенске телевизије многи Румуни су почели да уче српски језик, чак и ћирилицу, да би могли да читају титлове у америчким филмовима. Учили су од нуле, из принуде! Нама је то импоновало. Југославија је била земља у суседству у коју се није могло лако ићи… У таквој атмосфери сам одрастао – испричао је овај, новинар који потиче из мешовитог брака, а и родитељи су му из мешовитих бракова, мајка је, како је навео, полу Румунка, отац полу Немац… А у кући се говорио српски… И Југославија је, каже, значајно утицала на њихов живот.
– Ја сам одрастао у два паралелна света. Физички сам био у Румунији, а једини контакт са том земљом ми је био преко школе у којој смо сваког јутра певали химну Румуније од седам строфа, уз обавезан портрет Чаушескуа у учионици. Било је једно српско, једно немачко, два румунска одељења – прича Мракић. Сви су се, вели, надали да ће после пада комунизма све да процвета… Међутим…
– Мрзим реч „мањина”, она ствара дистанцу међу људима. Никада се нисам сматрао мањином, моји у Румунији живе неколико стотина година. Одрастао сам у мултиетничкој средини, дружили смо се, деца свих националности, никада нико није постављао питање порекла. Боли ме када се оваква тема начиње, јер имам чиме да упоређујем прошло и данашње време – наводи он. И додаје да је средином осамдесетих у његовом крају језик комуникације у 90 одсто случајева био српски, банатски дијалект, али да се данас све то пореметило, наше деце скоро да више нема… У јединој српској школи која је остала, „Доситеј Обрадовић”, коју је и он завршио 1997, језик комуникације међу ученицима сада је румунски.
– Постоји сета за временима која се неће вратити, јер нас више нема тамо, нема тог народа. Нисмо ни први ни последњи у таквој ситуацији… Ја сада гледам да живим у садашњости, своје дете да научим најосновнијем, да комуницира на српском, што ће бити све теже, јер нема вршњака са којима би могао да говори српски – каже Горан. Он сматра да је Србија после распада Југославије престала да буде атрактивна за људе српског порекла који живе у Румунији, јер нема више шта да им понуди.
– Југославија је била појам, значајна земља, импоновала је Румунији која је била назаднија и економски и културолошки. Сада то више није случај. Кад се изгуби језик, то је крај приче, бојим се да смо при крају… – закључује Горан Мракић.
Лепа Брена у Темишвару
Сећа се Горан приче о концерту Лепе Брене у Темишвару 1984. на којем су били његови родитељи, он је имао тада пет година.
– То је био феномен, шок, о том догађају се и данас говори! Ниједна поп звезда, Лејди Гага, Мадона, не би у данашње време успела ни приближно да направи тако нешто. То је био утицај тадашње Југославије на наше друштво и ја сам у таквој атмосфери одрастао – прича Горан Мракић.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Слободан Ћирић
Извор: Политика
