С великом пажњом пратила сам у „Политици” фељтон о тршћанским Србима из пера др Радмиле Михајловић. Осим што смо сазнали низ досад непознатих појединости о људима значајним за културу и привредну повест Србије и Италије, из ове серије могло се спознати да се српска култура – која је појам знатно шири од садашњих административних граница Републике Србије – на запад простире даље него што се обично мисли. У једном писму академику Влади Стругару, угледном историчару (које сам такође читала у „Политици”), Добрица Ћосић подсећа да је српски народ одувек дијаспоричан и да му је таква и култура. Објективне одреднице српске културе су време и простор, говори Ћосић, наводећи да се стваралаштво Срба разастире од Хиландара до Сентандреје и од Поганова, у околини Пирота, близу бугарске границе, до Крке. То је лепо речено, али не сасвим тачно кад је реч о ширењу на запад: из фељтона Радмиле Михајловић види се да се за западну границу може комотно узети Трст, што је померање за неколико стотина километара. Јасно се на примерима госпође Михајловић виде снажни и трајни трагови српске културе у Трсту и околини.
Друга важна димензија овог фељтона је ново осветљење лика и дела Доситеја Обрадовића. Био је најобразованији Србин свог времена. Исправно је сматрао да – како је једном написао поуздани истраживач Драгиша Витошевић – Срби треба да се образују по Европи и свету, да изуче језике, занате и вештине и да се потом врате у Србију. Тако је он урадио (Вук и Витошевић такође), обогативши нашу књижевност сјајном песмом „Востани Сербије”, чији текст „Политика” доноси у целини. Доситеј је тада искрено заговарао братство словенских народа, што се види из песме и, како Михајловићева написа позивајући се на „Књигу о химни” Миливоја Павловића, учинио је то пре илирских првака, који су неколико деценија касније исто мислили (можда не тако искрено и наивно, али то је друга тема).
Жао ми је једино што уз фељтон није дато и нотно писмо Доситејеве славне песме, које се такође налази у споменутој Павловићевој књизи. Не спомиње ваша ауторка (можда се то у њеној књизи налази – судим само на основу фељтона) да је химна „Востани Сербије” била у најужем избору за српски званични амблем 1992. године. Тада је био организован и референдум на којем су се грађани изјашњавали о будућој химни; на референдум није изашло довољно грађана, па ни Доситејева песма није могла да се пробије на место које заслужује. Млађе подсећам да је композитор ове мелодије Варткес Баронијан, плодни српски аутор јерменског порекла.
У вези с Доситејем важно је рећи да је, први међу Србима, на сав глас говорио о школама уместо прапораца, односно видео је излаз Србије у светлију будућност у просвећивању народа. Како је пре једног столећа, на Доситејевом трагу, приметио умни Слободан Јовановић, национални проблем Србије треба пре свега поставити као културни проблем.
То би могла бити најважнија порука о Доситејевом „случају”.
На крају, да подсетим да је РТС недавно објавио антологију позоришних, радио и ТВ драма посвећених Доситејевом животу и делу. Ову корисну књигу приредио је Радомир Путник. Садржи четири позоришна, три радијска и четири телевизијска остварења, међу њима и две епизоде веома успеле серије Милована Витезовића о Вуку (Доситејевом ђаку), као и потпуни текст драме „Јастук гроба мог” Слободана Стојановића, за коју је споменути Баронијан написао музику (укључујући и мелодију несуђене химне „Востани Сербије”).
Жалим што ни у овој обимној књизи од скоро 900 страница не би места за нотни запис – за информацију и коришћење ђацима, наставницима и осталим љубитељима. Та књига доноси нове портрете Доситеја Обрадовића, рађене руком вршачког сликара Јавора Рашајског, одакле вам шаљем један рад по мом избору. Портрет би добро дошао многим школама, или бар онима које носе Доситејево или Вуково име.
Маја Векерле,
мастер комуникологије, Београд[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Извор: Политика
