„Саване, лавови, зебре, слонови, носорози, жирафе… и четрдесет четири народа који насељавају Кенију симбол су целог афричког континента. Кенија је пуна изненађења на сваком кораку са својим напуштеним градовима старе и славне свахили цивилизације, нанизаним попут перли на дугачкој огрлици целом дужином обале. Земља седам пута већа од Србије пуна је опасности, али и лепота које непрестано изненађују странца. Како ме је Кенија променила, којим знањима и богатством ме је задужила за цео живот – написао сам у овој књизи.“
– В. Л.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]„Лазић остварује своје дечачке снове, а успут нас читаоце чашћава невероватним описима детаља из егзотичног живота кенијског народа. Аутор се не ослања само на официјелну историју из туристичке праксе већ се интимно везује за људе и пределе ове многољудне и раскошне земље! Кенију су посећивали и Марко Поло и енглески колонизатори, и добронамерни еколози, љубитељи тог богатог и раскошног биљног и животињског царства, али најчешће, и неминовно, бескрупулозни, похлепни трговци који су природу видели као извор личног богаћења. Један од добронамерника је и наш Виктор Лазић, који попут Растка Петровића бележи шта и како ʼљуди говореʼ. Његови наслови прича су као стихови из неке баладе: ʼЦрни шиљци ђавоље литице и шума забораваʼ. А успут нам чита графите са зидова: ʼПутуј довољно далеко да стигнеш сам себеʼ, или: ʼОно што штедимо – штеди нас!ʼ“– Љубивоје Ршумовић[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
– В. Л.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]„Лазић остварује своје дечачке снове, а успут нас читаоце чашћава невероватним описима детаља из егзотичног живота кенијског народа. Аутор се не ослања само на официјелну историју из туристичке праксе већ се интимно везује за људе и пределе ове многољудне и раскошне земље! Кенију су посећивали и Марко Поло и енглески колонизатори, и добронамерни еколози, љубитељи тог богатог и раскошног биљног и животињског царства, али најчешће, и неминовно, бескрупулозни, похлепни трговци који су природу видели као извор личног богаћења. Један од добронамерника је и наш Виктор Лазић, који попут Растка Петровића бележи шта и како ʼљуди говореʼ. Његови наслови прича су као стихови из неке баладе: ʼЦрни шиљци ђавоље литице и шума забораваʼ. А успут нам чита графите са зидова: ʼПутуј довољно далеко да стигнеш сам себеʼ, или: ʼОно што штедимо – штеди нас!ʼ“– Љубивоје Ршумовић[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Извор: Лагуна
