Бивајући православни хришћани, Грци знају да је гостољубље један од Божјих закона. Међутим, грчко гостопримство историјски иде даље од хришћанског учења и традиције. Још је у Хомерово време част и вредност човека бивала је процењивана по томе како је он дочекивао госте
(илустрација, грчко гостољубље је врхунски друштвени чин који је одувек имао божанску суштину)
Грчко гостољубље познато је већ хиљадама година, још из времена античког света. Оно је указивало на одређену доброту и солидарност међу људима у односу на злу срећу и замке које су богови постављали из забаве. Такође, гостољубље је представљало неку врсту моралне победе над страхом од другог, од странаца. Већ сама реч гостољубље „φιλοξενία“ (филоксенија) значи „волети странца“, док реч „ξενία“ (ксениа), настала од именице „ξένος“ (ксенос) „странац“, означава гостопримство.
Поред тога што је гостољубље врхунски друштвени чин, оно је одувек имало божанску суштину. Зато је гостољубље обред и ритуал који се јавио знатно пре него правна, етичка и политичка мисао. Био је то неписани закон, постављен изнад породичних закона. У стара времена, странцу госту нуђен је оброк и преноћиште, рачунајући да ће неко други то исто учинити за њих или њихове ближње.
У античкој Грчкој, гостољубље је представљало једну од најважнијих људских особина. Зевс, врховни бог, слао је госте по читавој земљи и ако би неки дом лоше примио странца или га одбио, то је била увреда сâмом Зевсу
Грчка гостољубивост и професионалност
Бивајући православни хришћани, Грци знају да је гостољубље један од Божјих закона. Међутим, грчко гостопримство историјски иде даље од хришћанског учења и традиције. Још је у Хомерово време част и вредност човека бивала је процењивана по томе како је он дочекивао госте. У античкој Грчкој, гостољубље је представљало једну од најважнијих људских особина. Зевс, врховни бог, слао је госте по читавој земљи и ако би неки дом лоше примио странца или га одбио, то је била увреда сâмом Зевсу, а тиме и свим осталим боговима, што је могло да донесе тешку казну.
Данас, већина људи познаје само ову страну, гостољубивост Грка, коју могу да виде током својих посета Грчкој. За многе посетиоце, идеја одмора, забаве и класичне антике – Акропоља, Олимпије, Делфа и Епидаура, једна је од доминантних слика Грчке. Жорж Превелакис, професор геополитике на Сорбони у Паризу, тврди да је рођење модерне Грчке углавном засновано на страном погледу на грчки идентитет.
„Ми наплаћујемо ануитет из ове слике последња два века. Друге земље су имале нафту, а ми смо имали ову слику, која је у суштини начин на који су нас странци видели и стога се она сматра вредном.“
Истовремено, непрекидне политичке и економске кризе, навеле су један део посетилаца да Грчку виде мање као „медитеранску“, а више као „балканску“ земљу, што се не допада свим Грцима. За Романоса Геродимоса, професора међународне политике и новинарства на универзитету у Борнмуту у Великој Британији, брига о томе како вас други доживљавају знак је несигурности.
Слика која се о Грцима добије током кратке посете и одмора на бројним плажама, увек је површна, јер посетиоци немају времена да се претерано удубљују у комуникацију са Грцима, као што и Грци остају врло професионални са гостима. Тек при дужем боравку међу Хеленима може боље да се види грчки карактер и њихова природа, да се сазна ко су Грци. Заиста, ко су и какви су Грци?
Патријархални и задружни менталитет
Грци су вековима били пољопривредници, одгајивачи и рибари, а због географске специфичности, планина и острва, њихова предузећа су се заснивала на породичним задругама. Породична задруга заснована је на узајамном поверењу и породичном саосећању, а не на принудној сили формалног закона.
Данас, у све ређим селима и све чешћим урбаним и периурбаним условима, породична задруга опстаје у два облика. Већина грчких предузећа има облик налик задругама, јер су мала и заснивају се на породичном раду. Потом, одрасла деца и после заснивања брака остају у становима и кућама који припадају њиховим родитељима. Касније, парови своје потомство поверавају родитељима, више него обдаништима, и деца одрастају окружена бабама и дедама.
Таква врста одгоја ствара одређене карактерне особине: задружни морал и дисциплину, солидарност, поштовање старијег… Зато Грци, и у јавним пословима, не могу лако да се ослободе пристрасности према рођацима, пријатељима и земљацима, јер их васпитање и култура обавезују на одређено понашање.
На тај начин, задружна и, може се рећи, племенска осећања воде Грке ка животу у групи, а самим тим ка животу у јавном простору. Блага клима погодује таквом начину живота и отуда је навика, обичај и потреба да седе у кафанама. Грчке кафане су, већином, направљене за топлије време и седење у јавном простору где може активно да се учествује у јавном животу. Унутрашњост кафане, увек је скученија и карактерише је мали шанк, безначајни део кафане, јер је он симбол усамљеног и осамљеног госта. Грци углавном седе за столовима где могу да створе групе и да се интимније друже.
Тако и кафана постаје још једна одредница колективног живота у којој постоји потреба да се живот и догађаји интензивније проживљавају у групи, да се подели добро и зло, пријатно и непријатно, да се похвали и пожали, да се задовољи потреба да и други знају.
Емоције, страст и неумереност
У западним земљама, људи се понашају љубазно, али површно. Поздрављање, захваљивање, осмех и друге научене љубазности само су конвенционална емоционалност, комуникација и понашање на когнитивном, а не на емотивном нивоу. Данашњи човек Запада нема времена за другог на дубљем нивоу. За разлику од њих, Грци су шкрти на дневним љубазностима са непознатим људима (хвала, изволите, опростите…), али могу да буду од помоћи у јавном простору, што је на Западу врло ретко.
Грци имају врло изражену емоционалност и смисао за уживање, али и за патњу. Емотивни проблем великог броја Грка је да им прохтеви нису засновани на личним могућностима, нити на друштвеној стварности. Отуда и њихово расипништво, неумереност и живот изнад могућности. Њихов жив темперамент чини да они довољно не владају осећањима, брзо се узбуде под спољним утицајима и прецене сопствене могућности, одакле се рађају сувише страсне и претеране жеље, а потом и велика разочарења кад се те жеље не испуне.
Занимљив пример је понашање Грка у јавном саобраћају. Грчки закони, правила и саобраћајни прописи у складу са међународним стандардима, међутим, домаће обичајно саобраћајно правило је да грчки возачи законска ограничења виде као изазов којим могу да потврде своју индивидуалност. Многи грчки возачи прецењују своје способности, потцењују услове на путевима, жељни су сукоба и доказивања, не дају приоритет сопственој безбедности и безбедности људи око себе, те нису вођени осећајем самоодржања.
Говорећи о индивидуацији и сазревању особа, Владета Јеротиц је објаснио да зреле личности имају усклађен однос рационалног и ирационалног и да боље дочекују и решавају кризе, не дозвољавајући да се оне гомилају. Јеротић је нагласио да многи људи никада не достигну зрелост, него остану на неком нижем степену емотивног развоја, додавши да то важи и за народе. Посматрајући Грке, може да се закључи да су они, упркос историјски доказаном духовном богатству, народ за који не би могло да се каже да је досегао колективну зрелост.
Колективна незрелост
Незрелост грчког народа огледа се у више параметара. Врло су видљиве неуредност и аљкавост у јавном простору, непоштовање временских договора и рокова, расипнички став као и однос према вођи, предводнику, ауторитету и према лицу које има власт.
Грци су способан народ и умеју добро да изведу послове, али на самом крају понешто остављају незавршено и неуредно. Око тек завршених зграда често нико не уређује травњаке и зелене површине, а набацане и непотребне ствари у јавном простору доста пута дуго стоје несређене или неоднесене у смеће. Јавни простор, којим је некада управљао турски окупатор, а касније национална власт, у свести Грка је простор који припада свакоме и никоме. Обичан Грк не жели да се брине о том простору, него га ирационално користи као ничију земљу. Неуредност, аљкавост и недовршавање јавног посла, изражено је од грчких власти, па све до обичних грађана. Сасвим природно, такав став не само што лоше утиче на опште навике, него и указује на одређену недовршеност народа.
Сви су чули грчке речи „сига“ (полако) и „аврио“ (сутра) и видели састанке који никада не почињу на време. Може се претпоставити да је непоштовање временских рокова вероватно условљено сељачким потеклом Грка и пољопривредним радовима који нису везани за часове и минуте, него за дане и недеље. Урбане средине и модеран живот везани су за брзину и за детаље, што није случај у пољопривреди. Та страна грчког карактера, виђена је као одређена неодговорност и лењост.
У античкој Грчкој постојао је презир према телесном раду, делатности коју су обављали робови и ниже друштвене класе. Аристократија није радила. Временом, са развојем цивилизације развио се другачији однос према раду, да би се данас лењост сматрала знаком културне заосталости.
За развијени капиталистички Запад, Грци су источни народ, а на левантинском Оријенту радна дисциплина није развијена. Често се чује да Грци не раде довољно и да су лењи. Међутим, лењост и радна дисциплина су прилично апстрактни појмови, па тако Французима Италијани изгледају лењи, Немцима Французи изгледају лењи, а сви они заједно изгледају лењи Швајцарцима и Јапанцима.
Наравно, Грци су далеко од било какве лењости. По свим статистикама, они се налазе у самом врху Европске уније по броју часова проведених на послу. Потпуно је различито питање њихове ефикасности и застарелог, лошег привредног модела, што чини да они у Европској унији заузимају зачеље у пословној ефикасности и економској успешности.
Слављење јаких и бескрупулозних вођа
Једна од важнијих карактерних особина Грка јесте да воле јаке вође. То воле и други народи, али код Грка, сходно њиховој историји, вођама се дају особине које они немају. Та митологија ауторитета, зачета је још у време античке Грчке – Тезеј, Персеј, Ахилеј, Менелај, Хектор, Одисеј… Данас, Грци неупоредиво више славе жртву спартанског краља Леонидаса у одбрани термопилског кланца, него тактичко лукавство Темистоклеа у одлучујућој бици код Саламине којом је спречена персијска инвазија Европе.
Четири века под отоманском окупацијом знатно је утицало на однос Грка према јачем, према вођи и ауторитетету, остављајући последице карактеристичне за поробљено становништво. Грци су развили рајетинске особине, међу којима су најизраженије неискрености, неповерење, завист и одсуство јуначког духа. Сви ови елементи страха, пасивног трпљења и чекања створили су код Грка поданички став према вођама и власти. Страх од сурове казне обликовао је мисао да је опасно супроставити се властима.
У том страху од власти, код Грка су се појавили клефтес (лопови. грч.), хајдуци који су турском окупатору пружали отпор и борили се са њим. Народ их је идеализовао, иако је од њих трпео неправде, а њихове борбене и јуначке квалитете ценили су као облик преживљавања. Током грчког устанка против Турака, започетог 1821. године, шефови клефтеса узели су власт у руке и удружили се против заједничког непријатеља. Међутим, тада је кренула њихова бахатост и међусобна завист, победивши општенародно добро. Пошавши у устанак, они су завршили у издаји народних интереса, али не као ситне продане душе, него као особе са претераним амбицијама и преувеличаним виђењем себе. Упркос безобзирности, грчки народ их није сматрао издајницима народних интереса, него су их славили као љуте борце.
Исто тако, ако анализирамо рат Грка против Турске (1919-1922), можемо да констатујемо да су мегаломанске амбиције грчких вођа и њихово геополитичко слепило били битан узрок пораза. Грчке вође, али и грчки народ, нереално су проценили стварност и њихово место у новој подели света. Бивајући вековима поробљени и понижени, Грци су развили дуготрајно осећање инфериорности и потребу за осветом. Грчке вође су своју мегаломанију пренели на читав народ што је резултовало механизмом нереалних вредности.
Током 20. века, Грци су били сведоци да су њихове политичке вође често и вешто мењале своја мишљења, заклињали се у једно, а потом, са још више жара, заступали друго. Уместо да тим лажљивим вођама не дају поверење, Грци им допуштају да остану на власти. Та потреба Грка да воле јаке вође и чврсту руку говори о незрелости грчког народа, спремног да поверује najrazllčitljim лажима и убеђивањима. Упркос њихове античке мисли која је задужила читав свет, има се утисак да су Грци наивни и лаковерни.
Не треба, међутим, заборавити да је све већа урбанизација Грчке учинила да је менталитет народа почео да се мења. Најзначајнији доказ тих промена је Атина и атинска регија у којој данас живи скоро половина становништва.
Урбано и рурално становништво
Првих година по грађанском рату (1946-1949), у Атину су стигли бројни скоројевићи и профитери сумњивих вредности. Неки од њих су изашли на површину, стекли утицај и домогли се власти кроз финансијски ситем, кроз политику и кроз некажњени криминал. Међутим, у Атини је постојало и оно старо. Државни службеници који нису подлегли корупцији и привредници који су поштено зарађивали свој новац. Ту су били и интелектуалци које је презирала политика и привреда, а који су знали циљеве земље боље од политичара и привредника.
Атина је била град дошљака са најразличитијим менталитетом, васпитањем, верским убеђењима, сталешким и провинцијским обележјима и са најразличитијим циљевима зараде и просперитета. Ти нови Атињани донели су са собом своја мерила, своју динамику, темперамент и различитости.
То, тада још увек малобројно грчко урбано становништво, као основну идеју водиљу, имало је користољубље. Међутим, већинско грчко рурално становништво, важније у стварању њихове етичке структуре, имало је другачији вредносни систем. Окренутост колективу била је основна идеја водиља, али егоизам је често надвладавао колективне интересе. Патријархални човек био је испуњен наивним и гордим самољубљем, највише се ослањао на задругу и није имао превише поверења у државни апарат и његове механизме.
Данас, самољубље и будно чување личног престижа, као остатак патријархалне прошлости, ујединило се са нарцизмом, најизраженијом цртом савременог друштва. Медији и друштвене мреже заговарају потрошачко друштво и указују да богатство означава само материјално, а не и духовно богатство. Диктат модерног друштва исмева духовно богатство, образованост, ерудицију и промишљање који доносе радост и мир особама и заједници. Грци, мада су мали европски народ са десетак мулиона становника, имају дугу историју и велико духовно богатство. Међутим, већина Грка сиромашна је на економском плану, што у потрошачком друштву од њих ствара фрустриране и несрећне особе.
Грчка фрустрација, бес и апатија
Према подацима Евростата, Грчка је на првом месту у ономе што се назива субјективним сиромаштвом – како појединци доживљавају сопствене финансијске и материјалне прилике. Две трећине Грка каже да се осећа сиромашно, што је највиша стопа субјективног сиромаштва у Европској унији. Субјективно сиромаштво одражава шири осећај рањивости, осећај немогућности да се носе са приликама, што је везано не само за приходе већ и за психолошки притисак и шире друштвено-политичко окружење. Тај осећај повезан је са ускраћивањем економских и друштвених добара током вишеструких криза које су се низале једна за другом.
Грци имају осећај да су могућности за успон нестале, да више нема наде, нити позитивних очекивања и перспектива. Људи не осећају да могу да рачунају на бољу будућност или да уживају у малим, свакодневним удобностима које су некада узимали за природна. То је створило осећај горчине и неправде, осећај да не добијају оно што сматрају да заслужују, посебно када се упоређују са другима или чак са сопственом прошлошћу. На психоемотивном плану, створен је осећај фрустрације, ниског самопоштовања, депресивног повлачења, беса и различитих адикција.
Овде се поставља логично питање – зашто ова широко распрострањена фрустрација није произвела шире друштвене покрете или колективне захтеве? Могло би се претпоставити да оваква осећања постављају темеље за заједничко делање и захтеве за променама. Међутим, данашње грчко друштво је исцепкано, индивидуализовано, а људи су окренути себи, што им отежава да се уједине у шири покрет.
Инертност и апатија Грка су јасно видљиви, а народ као да је остао без духовне и емоционалне енергије да пође ка другачијем друштвеном моделу. У данашњим друштвено-политичким и економским приликама неопходне су корените промене, али добар део оних који би могли да буду носиоци промена напустили су Грчку и отишли у западне земље. Рачуна се да је више од пола милиона врло квалификованих стручњака отишло „трбухом за крухом“.
Проблем емиграције, који дотиче млађу популацију, погоршава грчке демографске прилике. Земља неминовно стари, мења се структура породице и смањује се број становника.
„Много смо старији као популација, живимо много дуже, мање се венчавамо, а више се разводимо, имамо мање деце и због тога се значајно променио састав породица“, објаснио је Вирон Коцаманис, професор демографије, у свом истраживању о утицају демографских кретања на породично окружење.
У анализи прилика у Грчкој, он указује да је пре сто година постотак жена које се нису удале до педесете године живота био 12, а да је удвостручен међу женама рођеним 80-их година. Сваки трећи брак се завршава разводом, а повећава се број ванбрачних рађања, што доводи до пораста породица са једним родитељем. Жене рођене у међуратном периоду имале су између 2,3 до 2,5 деце, док оне рођене 80-их година имају у просеку 1,45 и то у сразмерно касним годинама, после 31, а четвртина уопште неће имати децу.ж
Некажњивост вођа и ауторитета
Уобичајено је да се промене моралних и етичких вредности једног народа дешавају врло споро, током више генерација, али савремена средства масовних комуникација убрзале су тај процес и свеле га на две генерације.
Интернет са друштвеним мрежама, за млађе генерације, и телевизија, за старије генерације, имају снажну улогу у грчком друштву. Они нуде готова идеолошка и комерцијална решења, омогућавајући Грцима да се ослоне на сервиране полуистине и тумачења и тако да престану да размишљају својом главом. На тај начин грчке вође имају одрешене руке да раде шта год пожеле. Народ је склон да трпи њихову бахатост и корумпираност, да правда њихове грешке, да трпи последице и да се не буни против својих вођа.
Грци се нерадо упуштају у промене, јер се у патријархалној породици, већ вековима, зна ко је газда, ко одлучује и какав је поредак, што се види и у њиховом друштвено-политичком животу. Пошто је почетком 19. века прекинута четворовековна турска владавина Грчком, западни „савезници“ су за владара Грцима поставили баварског принца Отона, а потом су га заменили данским принцем Георгом. Данска династија владала је Грчком све до 1973. године када је укинута монархија. Занимљиво је напоменути да је Велика Британија у Грчкој спроводила своје геополитичке планове до самог краја II светског рата, а онда је била принуђена да све преда Американцима који и данас одлучују о грчкој судбини.
Некажњивост вођа и ауторитета се једноставно не доводи у питање. О томе говори и прошлогодишњи предлог нацрта реформе грчког министра правде којом би се укинуо посебан рок застарелости за министарске преступе. Наиме, законом усвојеним 2019. године, министри су изузети од кривичног гоњења ако оно није покренуто у року од две парламентарне седнице.
Упркос тешким економским приликама, Грци немају храбрости да траже корените промене у постојећем систему. Они сматрају да политичари не поштују икакве законе и да за то нису кажњавани, што им служи као изговор за њихово лично непоштовање закона. Грци, очигледно, имају политичке вође какве заслужују, могла би да гласи парафраза чувене реченице француског филозофа и дипломате Жозефа де Местра, јер грчки грађани сносе део одговорности за квалитет своје политичке класе, а самим тим и за квалитет сопственог живота.
