Кре­а­ци­ја ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је ни­је аутор­ско де­ло

Да би би­ло ори­ги­нал­но­сти, она мо­ра да про­ис­тек­не из лич­но­сти чо­ве­ка, об­ја­шња­ва про­фе­сор Ду­шан По­по­вић

Прав­ни­ци су се већ по­ми­ри­ли са суд­би­ном – ве­штач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја ће их, ка­жу, за не­ко­ли­ко го­ди­на за­ме­ни­ти у јед­но­став­ни­јим по­сло­ви­ма. Ре­ци­мо, у са­ста­вља­њу те­ста­ме­на­та. Но­ви­на­ри је уве­ли­ко зо­ву у по­моћ ка­да аудио-сни­мак тре­ба да пре­тво­ре у текст, а не­рет­ко и да им сми­сли на­слов. Сту­ден­ти­ма је на услу­зи ка­да пи­шу ра­до­ве, а по­ли­ти­ча­ри­ма ка­да тре­ба да се обра­те јав­ном мње­њу.

Чи­ји су то за­пра­во тек­сто­ви, на­уч­ни ра­до­ви, го­во­ри? Је­су ли они аутор­ско де­ло? Има ли уоп­ште ве­штач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја пра­во на аутор­ско пра­во? О овим ди­ле­ма­ма би­ло је ре­чи на де­се­тој кон­фе­рен­ци­ји „Ин­тер­нет ди­ја­лог”, ко­ју је у Бе­о­гра­ду не­дав­но ор­га­ни­зо­вао Прав­ни фа­кул­тет и Ре­ги­стар на­ци­о­нал­ног ин­тер­нет до­ме­на Ср­би­је (РНИДС).

– У Евро­пи, као и у Ср­би­ји по­сто­ји вр­ло пре­ци­зна де­фи­ни­ци­ја ко­ја ка­же шта је аутор­ско де­ло – то је ре­зул­тат кре­а­тив­ног ра­да чо­ве­ка. Да­кле, пре­ма по­сто­је­ћим про­пи­си­ма рад ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је ни­је аутор­ско де­ло, јер ту не­ма ори­ги­нал­но­сти. А да би би­ло ори­ги­нал­но­сти, она мо­ра да про­ис­тек­не из лич­но­сти чо­ве­ка. На­рав­но, ка­да чо­век ства­ра аутор­ска де­ла мо­же да се ко­ри­сти не­ком тех­но­ло­ги­јом, по­пут ар­хи­тек­те ко­ји по­се­же за ком­пју­те­ром, али и ту је кљу­чан кре­а­тив­ни до­при­нос чо­ве­ка. А ов­де он ни­је су­штин­ски, за­то што се ве­штач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја за­сни­ва на не­кој вр­сти ста­ти­стич­ког пред­ви­ђа­ња. За­то не­ка­да ре­зул­та­ти ње­ног ра­да бу­ду до­бри и пре­ци­зни да на­ли­ку­ју на људ­ске, а не­ка­да не – ка­же за „По­ли­ти­ку” др Ду­шан По­по­вић, ре­дов­ни про­фе­сор Прав­ног фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду.

Али моћ­не кор­по­ра­ци­је, уве­ри­ли смо се до са­да, не ула­жу но­вац без ра­чу­на да ће им се он и вра­ти­ти. И то у ви­ше­стру­ком из­но­су. По утвр­ђе­ном сце­на­ри­ју, он­да ка­да не од­го­ва­ра­ју ак­ту­ел­ни про­пи­си, у по­моћ зо­ву ло­би­сте ко­ји ути­чу на њи­хо­ве из­ме­не.

– Чи­ни ми се да то ни­је ре­ал­но, јер су аутор­ско-прав­ни про­пи­си за­сно­ва­ни на ме­ђу­на­род­ним кон­вен­ци­ја­ма. Да­кле, да би­сте на­чи­ни­ли су­штин­ску про­ме­ну, мо­ра­те да има­те гло­бал­ни кон­сен­зус, а не ви­дим да ће се то де­си­ти. Дру­га оп­ци­ја је да се уве­де пра­во ко­је је слич­но аутор­ском, а прав­ни­ци га на­зи­ва­ју срод­ним пра­ви­ма. То су пра­ва му­зич­ког или филм­ског про­ду­цен­та. За раз­ли­ку од аутор­ског пра­ва ко­је шти­ти кре­а­тив­ни до­при­нос, срод­ним пра­ви­ма се шти­ти при­вред­ни по­ду­хват. Да­кле, мо­гу­ћа оп­ци­ја је да се уве­де не­ко по­себ­но срод­но пра­во ко­јим би се за­пра­во шти­ти­ле ин­ве­сти­ци­је ком­па­ни­ја ко­је раз­ви­ја­ју ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју. То, та­ко­ђе, ни­је ла­ко, јер је и за то по­тре­бан гло­бал­ни кон­сен­зус – об­ја­шња­ва наш са­го­вор­ник.

Ду­гу­ју ли он­да ком­па­ни­је на­уч­ни­ци­ма, пи­сци­ма, прав­ни­ци­ма, сви­ма они­ма чи­јим ра­до­ви­ма хра­не сво­ју ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју, на­кна­ду? Већ смо чу­ли ка­ко на њи­хо­во аутор­ско пра­во гле­да­ју дру­гом ди­оп­три­јом, убе­ђу­ју­ћи их да би на­кна­да би­ла то­ли­ко ма­ли да је глу­по и тра­жи­ти је. Ни­је пра­вед­но, али да ли је по за­ко­ну?

– Ту се по­ста­вља пи­та­ње ка­да си­стем ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је без са­гла­сно­сти од ауто­ра „ру­да­ри” ње­го­во аутор­ско де­ло, да ли то пред­ста­вља по­вре­ду аутор­ског пра­ва? Ако по­вре­де има, по­вре­дио је онај ко ис­ко­ри­шћа­ва ту­ђа де­ла и онај ко­ји му је то омо­гу­ћио. Ме­ђу­тим, то што се не тра­жи са­гла­сност но­си­о­ца аутор­ског пра­ва, не зна­чи ауто­мат­ски да је у пи­та­њу по­вре­да. У сва­ком прав­ном си­сте­му, па и у на­шем, по­сто­је огра­ни­че­ња аутор­ског пра­ва. То су вр­ло пре­ци­зно про­пи­са­не си­ту­а­ци­је у ко­ји­ма је до­зво­ље­но да ко­ри­сти­те ту­ђе аутор­ско де­ло без тра­же­ња са­гла­сно­сти. Ре­ци­мо, по­пут ци­ти­ра­ња – об­ја­шња­ва проф. др По­по­вић и ука­зу­је да је у овом сег­мен­ту наш За­кон о аутор­ском пра­ву још увек у ана­лог­ном до­бу.

Про­бле­ми ко­ји се ја­вља­ју на ре­ла­ци­ји ве­штач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја и аутор­ско пра­во мо­ра­ју се, ка­же, ре­ша­ва­ти гло­бал­но. Као и све што има ве­зе са ин­тер­не­том. За по­че­так ускла­ђи­ва­ње до­ма­ћих про­пи­са са про­пи­си­ма ЕУ.

– Ко­ји та­ко­ђе ни­су са­вр­ше­ни, али су ипак са­вре­ме­ни­ји у од­но­су на на­ше. Европ­ска уни­ја ове про­бле­ме на­сто­ји да ре­ши про­пи­си­ма, док Аме­ри­кан­ци углав­ном то чи­не пре­су­да­ма. Тре­ћи слу­чај су зе­мље ко­је су при­лич­но ли­бе­рал­не пре­ма ком­па­ни­ја­ма ко­је раз­ви­ја­ју ве­штач­ку ин­те­ли­ген­ци­ју, као што је Ки­на. Она омо­гу­ћа­ва ко­ри­шће­ње тих ба­за вр­ло сло­бод­но и упра­во су за­то њи­хо­ви си­сте­ми нај­бо­љи. Ово што ра­ди Европ­ска уни­ја је­сте мо­рал­но и ис­прав­но, али они ко­ји гле­да­ју из еко­ном­ског угла сма­тра­ју да је пре­те­ра­но ре­гу­ли­са­ње ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је са­мо у ЕУ штет­но по њу са­му. На­и­ме, ком­па­ни­је ће гле­да­ти да по­слу­ју у дру­гим де­ло­ви­ма све­та где је ре­гу­ла­ти­ва сла­би­ја и за­то се са до­но­ше­њем за­ко­на о ве­штач­кој ин­те­ли­ген­ци­ји у Европ­ској уни­ји и оду­го­вла­чи­ло – ис­ти­че проф. др По­по­вић и упо­зо­ра­ва да ће ови про­бле­ми би­ти за­ме­ње­ни мно­го ве­ћим. Утвр­ђи­ва­њем аутен­тич­но­сти сни­ма­ка и фо­то­гра­фи­ја­ма.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]

Аутор: Вишња Аранђеловић

Извор: Политика