Свети Јеремија је један од највећих србских светаца, с придевком „мајо“, а слави се 1. маја по србском, црквеном или „старом“ календару, када се завршава ђурђевска недеља по коме je цео месец и добио име мај. На Јеремијин дан ношене су „маје“ (мајум), обично брезова или храстова (букова) окресана грана, с неокресаним врхом који личи на круну, по којој је настао стих: Јеремија, стари Мају. Али, слава св. Јеремије је „претворена“ у међународни Празник рада, а његова прослава „премештена“ на 14. мај по језуитском, тј. Грађанском или „новом“ календару.[1]
Да је у питању намера затирања св. Јеремије, сведочи Ђурђевдански уранак, који се упорно сваке године премешта и везује за Јеремијин дан, под именом „првомајски уранак“. То је намера и потпуна бесмислица у незнању, јер Огањ је љубавник Зоре који о Ђурђевдану отвара лето а затвара зиму. Зато се Ђурђевдану весели риба у води, птица у гори и змија под каменом. Говоре још да се Сунце девет пута уставља на Ђурђевдан, те заигра по три пута на небу изјутра, у подне и увече.
Јеремија је у феничком предању Бел (Крон), у келтском латинизирани Беленус, са славом у част ватре 1. маја, а код Хета Апулунас, божанство Капије које брани од зла, по коме је асирско абулу, капија. Зашто је у обредном смислу тако важан св. Јеремија (Аврамија), алиас Бел, Беленус или Апулунас? Зато што се на дан овог старог србског бога, отварала митолошка капија између Неба и Земље, када су мртви долазили у походе живима како би заједно с њима прославили мистеријски празник обнове Природе. Отуда, Срби из Шумадије и данас славе „мајалук“, обичај скривања капија о Ђурђевданској зори, која отвара лето а затвара зиму.
Придевак „Мајо“ за Јеремију је по „маји“, обележју плодности која је ношена испред сватова или је целог месеца маја стајала у средселу. Негде је „маја“ била лутка од сламе која је пуштана низ воду, јер је довођена у везу с русалкама које су биле зелене боје и волеле да седе на китњастим гранама. У старо време, код Срба и Индуса „маја“ је била окресана грана с врхом у облику мушког уда, која је ношена на св. Јеремију ради плодности. Семантички, „маја“ је ариј. мāја, једна од десет божанских енергија, која у аријском и савременом србском језику као именица значи „привид“, „илузија“, „маја“ или означава меру.
У народу је Јеремија познат као „змијски светац“, јер нема ни једне бајалице против уједа змије без његовог имена. То је крсни и заветни дан. Некада су постојале обредне поворке девојака на Јеремијин дан, које су певале:
Јеремија у поље (или двор) а све змије у море,
или:
Јеремија уз поље!
Беж’те змије у море!
Обредна поворка јеремијаша је ишла уочи св. Јеремије, обилазећи куће и поља ради заштите од змија.
Ришћанство слави Јеремију као заштитника од сваке гамади, а његово име се погрешно доводи у везу и изводи по библијском пророку Јеремији, који је укротио змије и гамад. Управо је обратно, јер Библија или Свето писмо је србска књига. Је(в)ремија је Аврамија, а митски Аврам азијски хамовац, Аморит или Хикс. Отуда, (измишљени) јеврејски историчар Флавије, за Хиксе каже да су преци Јевреја. Де Бунсен их изједначава с Медима, што значи да су они азијски Меди или Срби, које Библија или Свето писмо зове Хананци по Хамовом сину Ханану.
Да је „библијско“ тумачење имена и функције Јеремије „окренуто на главу“, показује и семантика имена Аврамија, Је(в)рем(ија), настала од облика имена Аврам, ариј. аб’ирама, бог Нава. Старозаветном пророку Јеремији из шестог века старе ере, приписана је тобожња моћ кроћења змија, као да ове животиње нису постојале и пре њега!
Поготово, што је змија у србском народном предању митски чувар блага и симбол невидовног Огња, па Аврам стари србски бог Нава, алиас св. Јеремија, као „змијски светац“ стоји у вези мистеријског Огња тока Остварења, на небу пролећне равнодневице од кога зависи опстанак човека.
Слободан М. Филиповић
[1] Грегоријанску интеркалацију одбили су познати научници с краја 16 века: Коперник, Скалигер, Ванадије, Местлин, Целзијус… а против су били Сорбона и Универзитет у Бечу. Творац „новог календара“ је језуитски математичар Х. Клавиј.
