Ауторка романа „Плуркини мускетари” и „Олимпијски сан” Силвија Оташевић, покренула је данас, на дан рођења великог реформатора Вука Караџића дигиталну словарицу „Вукова ћирилична барка”.
Та дигитална словарица помаже деци, посебно оној која живе ван матице, да лакше уче азбуку.
Потреба да створи „Вукову ћириличну барку” дошла је, како Оташевић каже, као одговор на преломни тренутак кад нове технологије стварају нове речи.
„Те нове речи нико ни не преводи на свој језик и када је у претрази на интернету доминацију преузело латинично писмо” каже Оташевић.
Према њеним речима „више него икада морамо да дамо лични допринос у очувању наше традиције и ћирилчног писма”.
„Инспирацију сам нашла не само у Питсбургу где се на Универзитету налази део који слави дело Доситеја Обрадовића и Петра Петровића Његоша, већ и у Атланти у Музеју ауторке романа „Прохујало са вихором” Маргарет Митчел у чијој поставци поносно стоји и издање те књиге штампане на ћирилици” каже Оташевић.
Књижевница напомиње да је „Вукова ћирлична барка” део дигиталне – интернет Јутјуб трилогије.
„Први део трилогије чине само слова и животиње а чије називе изговарају мушки и женски глас како би деца добила осећај за родове јер је најмлађима која живе далеко од Србије то најтеже да савладају”, рекла је Оташевић која је добитница и прве награде Матице исељеника „Растко Петровић” установљене за дечју књижевност поводом седам деценија постојања те најстарије институције која брине о српском народу ван граница Србије, јавља Танјуг.
Други део су, додала је, кратке шаљиве песмице посвећене сваком слову а кроз које ће деца научити и о Алигатору Муји, најстаријем становнику Бео Зоо врта, Џивџану, симболу Београда или Уљешури која је инспирација за књигу Моби Дик.
„Трећи део биће посвећен самом Вуку Караџићу (1787 – 1864). Биће то прича прилагођена деци нижих разреда. Она нашег великог реформатора приказује из угла несавршеног дечака, који је изабрао да створи најсавршеније писмо на свету, у енциклопедији Британика описано као једно од ‘најједноставнијих и најлогичнијих система изговора’”, каже Оташевић.
Ово бесплатно представљено је на 66. Међународном сајму књига, заједно са делима писаца из дијаспоре, са америчког и европског континета, на скупу у организацији Управе за сарадњу са дијаспором коју је отворио директор Арно Гујон.
Према речима Оташевић, додатну мотивацију дала јој је и порука патријарха Портфирија из Вуковог родног Тршића, са 90. јубиларног Вуковог сабора да је важно да сачувамо свој језик, јер кроз њега чувамо свој идентитет.
Сивлија Оташевић аутор је и креативне он лине пречице „Цака за ђака”, која најмлађима треба да помогне у стицању вештина за писање писмених задатака.
Њене књиге „Плуркини мускетари” и „Олимпијски сан” београдски ђаци прогласили су на годишњем Конкурсу дечије критике за најбоље и доделили им награду „Доситејево перо”
Оташевић је написала и дечју представу „Ко се задњи смеје” за Српско драмско позориште у Чикагу недавно основано при Цркви светог Николе а које је отворено за сарадњу са позориштима из Србије, Републике Српске и читаве дијаспоре, посебно онима из Канаде у жељи да заједнички организују Дане српског позоришта на америчком континенту.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Извор: Политика
ЈЕЗИЧКА ОМАШКА, ПРОПУШТЕНА У „ПОЛИТИЦИ“
У овом „Политикином“ тексту имамо исписано:
„ћирилиЧНа барка”
„латиниЧНо писмо”
“ ћирилЧНо писмо”.
Све је то, према препоруци Одбора за стандардизацију српског језика, исписано нестандардно. Реч је о придеву „ћирилично“. Придеви „ћирилично“, „ћирилични“, „латиниЧНо“ и слично томе са „чн“ уместо „чк“ нису препоручљиви у ономе што се зове „српски језик“. Они су прихваћени у варијанти српскога језика која се зове „хрватски језик“. Тамо би написали и увек пишу: „ћирилиЧНо писмо“, „ћирилиЧНа табла“, „ћирилиЧНи натпис“, „латиниЧНо писмо“, „латиниЧНи натпис и слично томе. Занимљиво је знати — да ли су овај текст у „Политици“ добили на читање и исправке лектори у „Политици“, или су они заобиђени, па је уредник то тако остави или сам „исправио“ ове придеве са „ЧК“. Ако је уредник дао текст лекторима, а они оставили ове речи са „ЧК“, онда је то утолико горе јер то значи да ни „Политикини“ лектори нису довољно упућени у то шта је препоручено као нормативно.
Дакле, ако је текст прочитао само уредник двострука је грешка, јер то значи да уредник не познаје српски нормативни језик и да није упућен у правило новинарства да пре штампања текста он мора бити предат лектору да изврши језичко-стилске исправке. А ако је с овим непрепорученим писањем ових примера речи са „ЧН“ то отишло у јавност тако, онда је то једнострука, али велика грешка, јер то значи да не зна како се те речи пишу онај који је професионално дужан да зна, а није знао (лектор). Наравно, реч исписана на почетку нашег реаговања овде „ћирилЧНо“ прогутано је једно „и“, што значи да неко ко је читао ту реч, а није додао „и“ или значи да су уредник и лектор старијиљ уди, па слабије виде, као што је моја маленкост, или еј тај који је текст читао био непажљив (немаран), као што се у брзини да посао обавим дешава и мени. Али, ове грешке у придевима са „ЧН“ уместо препоручених у српском језику са „ЧК“ нису обичан превид, него — неупућеност у оно што је језички препоручено од задужених за то стручњака.
Знао сам да ћете реаговати. И треба, ако. Занимљиво, испод изворног чланка на „Политикином“ сајту уопште нема коментара.
НИ „ПОЛИТИКА“ НИЈЕ ОНО ШТО ЈЕ НЕКАД БИЛА
Нема тог коментара у „Политици“ јер „Политика“ већ дуже време слабо допушта коментарисање текстова, поготово када се њој и њеним уредницима има понешто озбиљније замерити. Ни „Политика“ више није оно што је некад була.