ПРАКОСОВО АЛЕКСАНДРА ЛОМЕ КАО ИНСПИРАЦИЈА ЗА ИЗЛОЖБУ
Поставка је доступна у наредна два месеца у Амиџином конаку Народног музеја Шумадије
Крагујевац – Професор др Александар Лома је књигом „Пракосово” својевремено отворио читав један свет сазнања о дубинама српске праетике и веровања као и духовног живота који је обликовао наш народни идентитет и карактер у периодима пре хришћанства, каже Игор Ђуровић, кустос археолог Народног музеја Шумадије и аутор управо отворене изложбе инспирисане овим делом објављеним 2002. године.
Поставку изложбе у Народном музеју Шумадије у Крагујевцу „Пракосово – словенски и индоевропски корени српске епике” чине 30 илустрација и неколико фигура подељених у пет циклуса, које дочаравају открића истоимене књиге др Ломе, српског академика који се бави историјом религија и митологија, топонимијом и историјском географијом.
У њој на аргументован и научно утемељен начин говори о постојању континуитета између Вукових записа и прастарих митова и легенди чији корени сежу у дубоку прошлост и у различитим верзијама се појављују у колективном сећању многих народа. Између осталог, Лома је у циклусу косовских песама указао на епске сижее који припадају далекој прошлости од пре неколико хиљада година и имају паралеле са иранским, германским, келтским, нордијским и другим еповима и легендама. Указујући на сличности и корен, продубљује знање о основама српске епике, ратничке културе и старих веровања.
– Уверен сам да ни књига, а самим тим ни ова изложба, не би постојале да Св. Сава није својевремено мудро одустао од потпуног брисања и црквене осуде старих народних веровања, како се то у доброј мери чинило у источном и западном средњовековном хришћанству. Тиме је нашем народу оставио простор да сачува своје корене, а самим тим и свој идентитет – наводи за „Политику” Игор Ђуровић.
Реч је, како каже, о изложби илустративног типа, која на публици приступачан начин објашњава тезе професора Ломе. У самој поставци фокусирали су се на пет целина. Прва је „Обредна здравица”, која приказује обред у којем се ратници припремају за битку, хвалећи се ко ће убити више непријатеља. Ако испуне обећање, као награду добијају чашу вина, а ако га не испуне, ускраћује им се здравица и тиме бивају осрамоћени. Друга целина носи назив „Вилинград” односно српска Валхала, где су, према народним веровањима, одлазиле душе српских ратника палих у борбама. Паралелу има у нордијској митологији у рајској дворани бога Одина у Асгарду, где одлазе погинули храбри ратници које тамо доводе Валкире. Они дању вежбају и боре се, а ноћу се госте, припремајући се за судњи дан у којем ће се борити на страни богова.
– Трећу целину назвали смо „Ратничке дружине и вуци”. Она приказује младе ратнике који пролазе кроз обредне иницијације у којима се маскирају у вукове носећи вучије коже и капе. Веровало се да тако једном годишње постају вукодлаци. Таква војска паралеле има у словенским, германским, келтским, иранским и сагама и еповима других народа. „Магични корак”, четврта целина, посвећена је Милошу Обилићу, који на Косову пољу гази ка османлијском султану Мурату да му пререже грло. Паралелу има у келтској легенди о ратнику који чизмом од кожа свих животиња гази демонском вуку у уста, рашчепљује му чељуст и убија га. Пета целина изложбе је „Судбинско бојно поље” и односи се на прастари мит у позадини косовског, у којем се стари богови сукобљавају са новим и у тој борби се разрешава космичка криза. Косово поље у митовима има паралелу у сличним биткама на пољима у Данској и у Индији, у којима гину заповедници обе војске на великом равном пољу између две реке – објашњава аутор изложбе.
Упознајући се са овим епским дубинама, чак и на илустративан начин који омогућава оваква изложба, имамо прилику да схватимо свој народни идентитет на један потпунији, коренитији начин, нагласио је Ђуровић.
Изложба „Пракосово – словенски и индоевропски корени српске епике”, коју је подржало Министарство културе, резултат је уверености да је један од најважнијих задатака музеја да, сем прикупљања и чувања музеалија, објашњава савременицима прошлост. На тај начин постаје не само промотер научних сазнања већ и мост између науке и публике, којој је поставка доступна у наредна два месеца у Амиџином конаку Народног музеја Шумадије.
В.Хаџић/Политика
