Његове слике, попут „Крунисања цара Душана” и „Таковског устанка”, постале су архетипови нашег идентитета
Сликар Паја Јовановић био је академик дуже од 60 година, што је вероватно својеврстан рекорд. Академик није само титула која се додељује за научна достигнућа или стручност, већ пре свега признање за допринос нацији у одређеној области.
Паја Јовановић дао је допринос формирању и развоју колективног сећања и самосвести појединца без преседана. Многи наши цењени уметници нису ни изблиза остварили такав утицај на кристалисање бића нације и њеног заједничког идентитета, у тренутку када је то било најпотребније поново рођеној држави и народу.
Његове слике, попут „Крунисања цара Душана” и „Таковског устанка”, постале су архетипови нашег идентитета. Искуство његових слика и уметничких импулса носе и они који никад нису видели ниједно његово оригинално дело. Пре више од 100 година стотине хиљада квалитетних репродукција његових слика красиле су, готово као иконе, безмало сваки дом у Србији, уливајући нову наду и тамо где је парче проје представљало гозбу. Напросто, врхунска уметничка искуства, када постану понављани доживљај, постају нова секвенца културног ДНК која се преноси потомству. Зато ће утицај Јовановићевог дела трајати колико и нација која га је изнедрила.
Сигурно је да је амбициозним уметницима који су дошли после Јовановића било неподношљиво хладно у његовој сенци. Ликовна критика трудила се, на бројне лукаве начине, да умањи значај његовог уметничког рада, сводећи га на „сликара улепшаног света”, представника превазиђеног академизма или грађанског сликарства. Све се, заправо, своди на тврдњу да као уметник није пратио модернистичке токове Европе, док се његов национални допринос систематски прећуткује. То је исто као када би се тврдило да је историја модерне уметности за једну нацију важнија од њене сопствене историје.
Данас су у моди психолози и разни тренери личног развоја који људе уче како да се покрену, стекну снагу и самопоштовање. А много раније наш ликовни критичар Лаза Трифуновић написао је да је Паја Јовановић први српски сликар који је на својим портретима приказао нове људе новог доба – самосвесне, храбре и одлучне, нимало налик оној губитничкој сенци која се осећа на портретима сјајних мајстора пре њега, на којима се препознају вековна траума ропства и несигурности. Била је то својеврсна психотерапија пре Фројда: људи су пред Јовановићевим портретима усвајали израз лица победничке одлучности. Такве представе постале су један од темеља опстанка нације, на којима стојимо и данас.
Данас имамо низ академика из области ликовних и визуелних уметности чија имена већина грађана не зна, а камоли њихова дела и допринос култури и нацији која их издашно финансира. Чини се да су у последњим деценијама највише хваљени уметници управо извршиоци постмодерних мантри о „преиспитивању ликовних домета”. У преводу, то често значи поткопавање и разарање ликовности као функционалног кода који покреће људе, уз производњу садржаја који, уместо да развија, хендикепира критичко мишљење. Уметник својом даровитошћу ствара дарове којима откључава скривену даровитост обичних људи и мења их. То је, можда, најкраћи опис егзистенцијално важног механизма којим уметност покреће духовну еволуцију људске врсте.
Постмодерна, по овом виђењу, ради управо супротно. Уз глобални образовни систем који производи медиокритете и затрпавање ума дигиталним, често неупотребљивим информацијама, човек постаје све предвидљивији, управљивији и послушнији, а неко би желео да на крају постане и превазиђен. Само нас искуство уметности, као својеврсна масовна духовна вакцина, може припремити за наступајући „рат светова”, у којем себе морамо наоружати једином предношћу коју имамо – креативном интуицијом и дивергентним, интуитивним мишљењем и деловањем – како би свет поново постао свет суверених људи.
Томислав Сухецки, сликар
