Стаза за темељно урушавање високог образовања утабана је још у септембру 2018, тако да су нова решења само наставак у истом смеру и додатно ће обесмислити факултетско образовање и поспешити одлив најбољих студената државних универзитета
О, Гертрудо, Гертрудо, кад беде
Навале, не иду оне посебно
Ко уходе него целим четама
(Вилијам Шекспир, Хамлет)
Нацрт закона о изменама и допунама Закона о високом образовању, који је тренутно на јавној расправи, предвиђа ретроактивно озакоњење незаконитих диплома на основним академским студијама. Стаза за темељно урушавање високог образовања утабана је још септембра 2018, тако да је овај Нацрт само наставак у смеру који извесно води обесмишљавању факултетског образовања са очекиваним исходом даљег поспешивања одлива наших најбољих студената.
Подсећања ради, доношењем Закона о изменама и допунама Закона о високом образовању, скупштинска већина је у септембру 2018. донела одлуку да су незаконити докторати законити – члану 149. Закона о високом образовању додаје се став 3. који гласи: „Високошколске установе које су… издавале дипломе о стеченом научном називу доктора наука… а нису имале сагласност на наставни план магистарских студија према прописима који су важили до ступања на снагу тог закона, сматра се да су издавале дипломе о стеченом научном називу доктора наука у складу са законом.“
Речју, озакоњене су докторске дипломе које су издавали факултети који нису имали лиценциране магистарске студије, што је иначе био предуслов за издавање докторских диплома. У периоду од 2003. до 2018. докторске дипломе неовлашћено су издавали: Европски универзитет Београд, Мегатренд, Универзитет Алфа „Браћа Карић“, Универзитет Едуконс Нови Сад, Привредна академија Нови Сад, Сингидунум, Унион, Унион „Никола Тесла“ и Универзитет у Новом Пазару.
Акредитационе стандарде, њихову имплементацију и контролу спроводи надлежно Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Куриозитет је да спорне докторате није открило ресорно министарство већ Комисија за акредитацију и праћење квалитета (КАПК) у поступку реакредитације, када се установило да на тим универзитетима предају професори са незаконитим докторским дипломама. Доследно томе, студенти којима су ови професори предавали и које су оцењивали имају незаконите дипломе основних студија.
Овај, благо речено, скандал, надлежно министарство је, дакле, одлучило да разреши кроз ретроактивно озакоњење. Тадашњи и садашњи помоћник министра за високо образовање, професор Бојан Тубић је овим поводом изјавио да „…студенти не треба да трпе због било каквих пропуста установа“. Пропуст установа је заправо пропуст Министарства, а да неко мора да трпи мора: у сучељавању са нелојалном конкуренцијом у неравноправан, односно подређен положај су стављени сви доктори наука са законитим дипломама. Тадашњи и садашњи члан Националног савета за високо образовање, бивши ректор и професор емеритус Универзитета у Београду чији студенти имају законите докторске дипломе, професор Бранко Ковачевић је био сличног мишљења: „Није овде споран квалитет доктората, већ формално-правне мањкавости приватних факултета који су их издавали.“ Спорне дипломе су углавном дипломе доктора менаџмента, економских наука, права и правних наука и рачунарских наука. Нема извештаја о томе да је формирана комисија која би оцењивала квалитет ових докторских радова. којих је према неким проценама било више од хиљаду.
По истом шаблону, Нацртом који је тренутно на јавној расправи предвиђено је да се члану 149. Закона о високом образовању дода став 4. који гласи: „Високошколске установе које су након ступања на снагу Закона о високом образовању из 2005. године уписивали студенте на основне студије по плановима и програмима којима нису предвиђени ЕСПБ (европски систем преноса бодова), а које су у време ступања на снагу овог Закона имале решење о испуњености услова за почетак рада и обављање делатности у складу са чланом 116. став 2. истог Закона, а нису имале акредитацију установе, односно студијског програма, сматра се да су издавале дипломе о стеченим академским називима у складу са Законом“. Такође: „Академски назив који је стечен у складу са одредбама става 4. овог члана у погледу права која из њега произлазе изједначен је са одговарајућим називом у складу са чланом 127. Закона о високом образовању из 2005. године“. Који су то универзитети неовлашћено издавали дипломе основних студија није ми познато.
За сваки случај, ево једног хипотетичког примера. Бивши министар Небојша Стефановић је похађао наставу на основним студијама у Центру Сава. Наставу је организовала фирма која није била регистрована за делатност образовања Megatrend International Expert Consortium Limited из Лондона. Нострификацију ове дипломе је извршио горе поменути Мегатренд. Потом је бивши министар магистрирао 2011. и докторирао 2013. на Мегатренду који није имао лиценцу за магистарске студије у поменутом периоду. Решењем из септембра 2018. ова магистратура и докторат су озакоњени. Међутим, проблем је у томе што без обзира на то законско решење, магистратура и докторат и даље нису законити јер је немогуће магистрирати и докторирати без дипломе основних студија. In medias res, овим Нацртом се тај проблем решава. Рај за партијске дипломе и намештења.
Али није све тако црно. Овим Нацртом се регулишу додатна примања професора емеритуса државних универзитета ангажованих на мастер и докторским студијама, независно од њихових примања у виду редовних пензија и на име чланства у САНУ за оне емеритусе који су уједно и академици. Професор емеритус је професор у пензији са посебним заслугама. Према Закону о високом образовању, члан 78, у питању је професор у пензији који се „…посебно истакао својим научним, односно уметничким радом, стекао међународну репутацију и постигао резултате у обезбеђивању наставно-научног, односно наставно-уметничког подмлатка у области за коју је изабран“. Избор за професора емеритуса је очигледно врло рестриктиван чим је у марту 2022. Универзитет у Београду одбио да у ово звање промовише једног од најцитиранијих српских научника, академика Душана Теодоровића, професора емеритуса на Вирџинија политехничком институту.
Елем, у мају 2022. основано је Удружење професора емеритуса државних универзитета у Србији. За председника Удружења изабран је већ поменути професор Бранко Ковачевић, који је ширу јавност упознао са проблемом финансирања њиховог ангажмана на факултетима: „То од почетка није урађено како треба. Било је факултета који су од кандидата тражили да потпишу да не траже никакву материјалну накнаду. Људи су у неравноправном положају јер од факултета до факултета зависи да ли ће плаћати професоре емеритусе или не. Тако имате случајеве да неко добија накнаду у висини плате редовног професора, неко половину од тога, неко трећину, а има и људи који не добијају ништа. Испада да зависите од тога да ли ћете се свидети неком декану или не. Ово питање треба да се реши на јединствен начин и да држава, ако је донела закон, обезбеди и финансирање, као што је обезбедила за професоре којима је продужен радни однос.“
Нацртом који је на јавној расправи предвиђено је да се члану 78. Закона о високом образовању дода став 6. који гласи: „Накнада за рад професора емеритуса, који изводи наставу на мастер академским студијама и докторским студијама исплаћује се под истим условима као и лицима из члана 93. став 2. овог закона.“ Ти услови подразумевају плату редовног професора. Свакако је занимљиво да се у овом предлогу измена и допуна Закона излази у сусрет интересима једне интересне групе (емеритуси државних универзитета) и истовремено угрожавају интереси друге интересне групе исте академске заједнице (студенти државних универзитета).
Лепо је што су се професори емеритуси изборили за додатна примања, то јест да не буду више у неравноправном положају, како је то лепо истакао професор Ковачевић. Међутим, зар није неопходно да и наше младе колеге, са законитим дипломама, буду у равноправном положају? Уколико, као што ће изгледно бити случај, академска заједница, са својим емеритусима на челу, не дигне глас у одбрану законито стечених диплома, нашим најбољим студентима ћемо и даље гледати у леђа. Тада нам остаје само да се дичимо успехом наших емеритуса.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Огњен Радоњић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду
Извор: Озон прес
