ИНТЕРВЈУ: ЏЕНИ ТОИВОНИЈЕМИ, редитељка и сценаристкиња
Филм је спорија уметничка форма која се носи са дубљим истинама, не са новостима које су непредвидиве
Финска награђивана редитељка и сценаристкиња Џени Тоивонијеми била је гошћа недавно одржане Недеље финског филма у Културном центру Београда, са својим филмом „Лептири” (имао је номинацију за Награду „Јуси” у категорији најбољег глумачког дебија, и добио је специјалну награду на Фестивалу у Асвану). Џени се публици овог нашег фестивала већ представила својим првим остварењем „Игре међу пријатељима”. Њен кратки филм „Тхе Дате” из 2013. године награђен је на престижним фестивалима „Санденс” и „Берлинале”. Џени је ауторка и две позоришне драме и једног романа, написала је сценарио за серије „Корсо” и „Царпе Ф*цкинг Дием”. У филму „Лептири”, који је написала Ана Броткин, главна јунакиња Сири посвећена је послу саветнице министарке економије, али у једном тренутку доспева на фестивал танга, заједно са доминантном министарком, и то у свом малом родном граду. Ту се суочава са оцем, танго певачем, који од ње сакрива чињеницу да је банкротирао и да ради као возач на фестивалу…
У мноштву глобалног тренда серија и филмова који тематизују углавном крими и хорор приче, ви сте део потпуно другачије кинематографије, која је на неки начин и „егзотична”. Да ли је за вас тај другачији уметнички израз и духовити прилаз озбиљним темама међуљудских односа уједно и потпуно другачији начин на који схватате свет?
У мрачним временима, какво је ово наше, када бирате радост и смех, то је уједно и политички избор. Комедија је често занемарен жанр, сматра се да је мањкава иако је то тешка форма, због једног јединог критеријума, а то је да насмејете људе. Барем неке од њих. Наравно, ја имам много стандарда који се односе на то чему би људи требало да се смеју, а ту је реч о етици и начину размишљања. Мислим да некада и петпарачки смех може да буде револуционаран, да су сви уморни због онога што се дешава у свету. Није лоше само заборавити на то шта се дешава, али треба га и истражити, јер и овако смешан филм има и своју мрачнију страну.
Ваши филмови не искључују драму, чак је на особен начин и фаворизују, кроз однос оца и кћерке, као што је то у „Лептирима”, однос који може често да поприми трагичан тон, али ви ипак бирате хумор. Зашто?
Сценаристкиња „Лептира” Ана Броткин, и ја, закључиле смо да не виђамо тако често у филмовима однос између оца и кћерке, а ако га и има, посреди је траума или нешто трагично. Наши јунаци такође имају тешкоће у својој прошлости и осећају бол у свом односу, али желели смо да дочарамо и то да између оца и кћерке постоји љубав и да они личе једно на друго, иако то не виде. Мислим да је важно да се то покаже.
„Лептири” су уједно и прича о успеху или неуспеху, јер отац није успешан. Понекад је важно не успети и само се опустити?
Да. Мислим да то има везе с тим што многи људи заиста не успевају у ономе што желе, али успевали или не, то је заиста насумично, има ту и много среће. Наравно да су важни тежак рад и труд, али нико није успешан само због тога што је добар у неком послу, мора имати и мало среће. Има много сјајних људи који нису успешни и то је застрашујуће, није то прича коју волимо да чујемо. Али то је истина. Важна ми је естетика реализма, али некада је то и естетика ружног.
Какве филмове волите да гледате, да ли сте и ви зависни од добрих крими-серија? Да ли смо гледајући такве садржаје, иако је често реч о добрим сценаријима, навикнути на насиље и на стереотипе?
Јесам, али сам избирљива, мада гледам различите жанрове, чак и најмрачније хороре. Снимала бих хорор са сатиричном нотом. Гледам најразличитије филмове и слушам труе цриме подкасте. Има много дискусија о томе због чега особито жене гледају кримиће и труе цриме подкасте, мислим да је то неки уврнути вид терапије путем које оне процесуирају све што се дешава у свету. Све то утиче на мозак и на начине на које схватамо уметност. Може да се прича о томе зашто „Нетфликс” прави тако једнообразне филмове. Мислим да је гледање филма у биоскопу, без свих других екрана, прочишћујуће искуство. Поставља се и питање како ми који правимо филмове радимо у таквим околностима, у којима су и наши и гледаочеви умови „оштећени”. Али постојање биоскопа својеврсни је противотров. Трудим се да заобиђем стереотипе, постоји велика разлика између стереотипа и архетипа, између ствари са којима можете да се поиграте и очекивања гледалаца, која можете да изокренете. Филм је близак забави, и не мислим да је то лоше када се публика добро забавља, а у скорије време су и ауторски филмови жанровски опредељени. Јурњава за новитетима такође је тржишни и потрошачки начин мишљења. Када се каже да неки филм не доноси ништа ново, треба се замислити шта то заправо значи, јер античке трагедије, на пример трају толико дуго, али увек су нове и другачије. Има ли заиста више ичег потпуно новог? Важно је на нов начин, и с одређеном намером, користити познате садржаје.
Ви темама породичних и пријатељских односа прилазите на другачији начин, а извор комедије у тој драми је избегавање искрености, до одређеног тренутка када маске падају. Како прилазите теми искрености, у уметности и у животу, а како тангу, плесу који у вашем филму није професионално грациозан, већ га плешу и обични људи?
Искреност је врло важна, мада је тешко доћи до ње, јер тај пут често води ка болу. Ја припадам генерацији која тежи да буде „кул”, што је само по себи смешно. Имамо фестивал танга, људи воле да играју тај страствени плес. Када сам истраживала за филм, неки играчи били су баш добри, а неки нису. У сваком случају, не може се глумити искреност у тако блиском, страственом плесу са партнером. Треба имати петљу па прићи неком и питати га за плес. Плашила сам се да ће ми прићи неки странац и позвати ме на подијум за игру. Тај део филма врло ми је драг, јер људи су дивни када плешу. Претходни филм „Игре међу пријатељима” писала сам и припремала дуго, годинама, а инспирацију сам добила на једној забави, на којој је било много разведених људи у средњим годинама, који су желели поново да буду тинејџери. Било је нечег занимљивог у тој регресији. А сценаристкиња „Лептира”Ана Броткин као да је уживала у портретисању људи са симпатичним манама, што може бити свако од нас. Следећи филм припремам већ две године и биће то прича о успеху, о људима који све изгубе, али онда добију помоћ са неочекиване стране.
Како објаснити срећу? Иначе се сматра да Финци имају кључ за то…
Сви се чудимо тој констатацији, посебно када је ружно време. Али у нашем друштву има много разлога за срећу, упркос општој деструкцији у свету. Срећа је у уверењу да је већина људи добра. Недавно сам у сред Хелсинкија изгубила новчаник, била сам сигурна у то да га је неко већ узео, али следећег дана добила сам позив од полиције да је новчаник пронађен. Новац и све остало, било је ту. Један стари полицајац чак ми је лично донео тај новчаник. Добре ствари дешавају се када не очекујемо. Ми још верујемо у државни систем, надам се да ће тако и остати. Међутим, близу нам је руска граница и све што се дешава у свету, утиче на нас. Када радите на неком филму запитате се у каквим ће околностима он бити завршен и доћи до публике, како ће свет тада изгледати. Филм је спорија уметничка форма која се носи са дубљим истинама, не са новостима које су непредвидиве.
Како је бити жена редитељ у Финској, морате ли више да вичете?
Када сам маштала о њој, та професија била је мушка. Атмосфера у филмској школи била је чврста. Али сада је другачије него пре 15 година, има више жена, што је ослобађајуће. Ауторитет редитеља не долази од вике на екипу, већ од става и његове визије, тада вас људи поштују.
Фотографија: Марко Рисовић
