Светозар Боторић улаже новац, ангажује француског сниматеља Луја де Беријеа за филм „Живот и дела бесмртног Карађорђа” и постаје први филмски продуцент у Србији
Ивањица – Опаљеник, село мало, пионира филма дало… Тако се некад римовало у овом селу са две-три стотине душа на падинама Јавора. Из њега је Светозар Боторић, уписан трајно у историју српске кинематографије као први филмски продуцент. Савремено доба празни сеоске куће, а пребрз живот занемарује чињења из прошлости, па у ивањичком крају овог знаменитог земљака све ређе помињу.
Доајен ивањичке публицистике Емилијан Протић стара се да писаном речи сачува сећања на значајне људе тог подручја. Објавио је почетком ове деценије књигу „Знаменити Моравичани” са 48 животописа истакнутих завичајаца чувених у Србији, између осталих, Кирила Савића, Недељка Кошанина, Светозара Боторића, Михаила Илића, Светислава Вуловића…
Ту су судбине надарених и посвећених који су показали да и придошли из беспутних планина могу углед стећи усред велеграда. Особито се у томе исказао Светозар Боторић (1857–1916), рођен у Опаљенику, где је завршио основну школу. Из завичаја се упутио рођацима у Београд да потражи срећу. Почео као кафански шегрт, али се брзо показао као вредан и штедљив момак који поседује пословних дух.
„Прелази пут од сиромашног келнера до власника колонијалне радње, а онда постаје закупац и власник елитног хотела „Париз” на београдским Теразијама. Хотел је за оно време представљао прави луксуз: имао је парно грејање, електрично светло, модеран намештај, телефоне, 36 лепо намештених соба. У партеру су били пивница и кафански простор са 120 столова. Светозар купује и дрваре. Био је човек велике пословне енергије и предузимљивости”, пише Емилијан Протић.
У хотелу „Париз” Боторић 1908. отвара први стални биоскоп у Србији, под називом „Гранд биоскоп позориште”. Изнајмљује салу путујућим кинематографима за приказивање филмова. Већ 1911. године ступа у везу са француском фирмом „Браћа Пате”, постаје њихов једини заступник за Србију и Бугарску, те стиче право на приказивање њихових филмова и продају пројекционих апарата.
„Боторић улаже сопствена средства у снимање филмова ангажујући познатог француског сниматеља Луја де Беријеа. Са филмом ’Живот и дела бесмртног Карађорђа’ постаје и први српски филмски продуцент. Режирао га је београдски глумац Чича Илија Станојевић, који ће за Боторића снимити и филм ’Циганска свадба’ о животу чергара. Тај филм откупљен је од Боторића за приказивање у свету”, наводи аутор књиге „Знаменити Моравичани”.
Светозар је био и оснивач Удружења филмских радника. У периоду од 1911. до 1914. у својој продукцији снимио је двадесетак филмова. А кад је почео Први светски рат и Аустријанци окупирали Београд, Боторић је са многим виђеним и имућним људима ухапшен, одузет му је биоскоп.
Аустријанцима сигурно није било непознато да је Светозар био члан Народне радикалне странке и да су се у његовом хотелу окупљали радикали, а он био лични пријатељ Николе Пашића. Одвели су Боторића у логор „Нежидер” у Мађарској, где је исцрпљен и болестан умро у октобру 1916. године. По завршетку рата његови посмртни остаци пренесени су у Београд.
Светозарева супруга у међуратно доба школује њихово троје деце у иностранству: син Милош завршава права у Енглеској и запошљава се у Министарству спољних послова, ћерка Роксанда учи интернационалну школу у Женеви и постаје дипломата, а ћерка Станица прва је Југословенка која је завршила музику на „Ekol normal superior” у Паризу, предавала је на Музичкој академији у Београду од 1937. до 1945. године.
Али по доласку комуниста на власт тешки дани наступају за породицу Боторић. Син је осуђен на вишегодишњи затвор, а Станицу су избацили са факултета, хтели да јој одузму и клавир.
„Питала сам се зашто сам искључена”, говори о томе Станица Михаиловић у документарном филму „Боторићи” Срђана Кнежевића, који је приказан на Фесту 2018. године.
„Рекли су ми – Ви припадате буржоаској породици и непожељни сте за студенте.” У позадини свега ипак је била велика имовина Боторића коју је требало одузети.
„Три деценије касније ова породица је била принуђена да испразни породичну гробницу. Потомци су посмртне остатке свог знаменитог претка пренели и сахранили у једном малом селу у Бретањи. Ту се коначно смирио први српски филмски продуцент”, записао је Емилијан Протић.
