ПРИЧА О СИДНИЈУ ЕНГЕЛБЕРГУ – БЕБА У НАРУЧЈУ
Док је професор Енгелберг мирно и са страшћу објашњавао своју лекцију пажљивој универзитетској публици, изненадан плач пресекао је тишину. Новорођенче, у наручју своје мајке, младе студенткиње која је седела у последњем реду, почело је упорно да плаче, привлачећи погледе свих присутних.
Мајка, видно постиђена, инстинктивно је устала, спремна да напусти учионицу како не би реметила предавање. Али пре него што је стигла до врата, професор је урадио нешто што нико није очекивао.
Сидни Енгелберг, 45 година, цењени универзитетски професор, накратко је прекинуо објашњавање, пришао младој мајци и, без иједне изговорене речи, узео бебу у наручје. Затим се, истим смиреним и охрабрујућим тоном, вратио за катедру и наставио предавање, држећи дете чврсто уз себе.
Није показао ни трунку нервозе. Није тражио објашњења. Није ни поменуо правило које је иначе забрањивало присуство деце на предавањима. Напротив, наставио је да објашњава сваки део градива као да је та сцена за њега сасвим уобичајена.
Студенти су посматрали призор са чуђењем и дивљењем. Касније су многи причали да професор није изоставио ниједан део лекције, већ је обрађивао сваки сегмент са уобичајеном јасноћом, док је истовремено нежно љуљушкао бебу.
За Енгелберга, заправо, то није био усамљен случај. Већ је био познат на универзитету по својој осетљивости и сталној подршци студенткињама-мајкама. На својим мастер курсевима одувек је са потпуном природношћу примао мајке са децом. Дозвољавао им је да донесу храну за бебе, да доје у учионици, да брину о деци, а да се ниједног тренутка не осећају непожељно или као сметња.
Према његовим речима, које су студенти често преносили: „Мајка никада не би требало да буде приморана да бира између материнства и образовања. Образована мајка доприносила је развоју целе земље, јер је одгајала генерацију. Тако је једна нација заиста могла да напредује.”
Тај догађај, забележен на једноставној фотографији, брзо је обишао свет. Није то био само нежан гест човека који је узео новорођенче у наручје. Била је то стварна слика културе прихватања, поштовања и једнакости.
И док су његове речи наставиле да инспиришу многе, најважнија лекција од свих остала је урезана у срцима оних који су били сведоци те сцене: образовање је значило и укључивање. А учионица је могла бити прво место где се учи шта заиста значи бити човек.
