Савет за српски језик треба да упозори Владу на то да се настава на „босанском језику“ у Рашкој области изводи мимо одредаба да се такво школовање може заснивати по међународним уговорима, на принципу реципроцитета и по правилима која се уређују посебним законом. Српски језик забрањен је и у Хрватској, и у БХ-Ф(ед), и у Црној Гори, а српска власт могла би размислити о томе да ли се и она мора изругивати и српском језику и његовим носиоцима.
Пише: Драгољуб Петровић
Сви су се српски језички окрајци у наше време успешно — разгоропадили:
у Хрватској ћирилица је законом забрањена и на гробљима, а Србија у својој влади тетоши усташког министра — да јој одређује мере српскога језика, тј. границе до којих допиру „католички српски“, „комунистички српски“, „исламски српски“, „комитски српски“ (или да им прописује правила кад се српски може неговати чекићем, а кад ће то бити ефикасније ако се чини по јасеновачкој методологији);
у „Македонији“ распевали се о братству са Србијом, у порти Манастира Св. Прохора Пчињског српски Председник предводи „братско колце“ са ВМРО ДПМНЕ, заборавља се да је први помен славе као српског народног обичаја сачуван у запису грчког историчара Скилице који је „описао славу српског војводе Ивца, на Охридском језеру, још из 1018. године“, а у Македонији (уз Св. Саву) славили су се и „свети српски краљеви“ (Св. Симеун Мироточиви — 13. фебр.; Св. Стефан Дечански — 11. нов., по ст. календару: Тихомир Ђорђевић, Македонија. Београд, 1929, 165–166);
у БХ-Фед. већ и помен српскога језика и ћирилице квалификује се као кривично дело, а у Рашкој области (тј. у „Санџаку“) шири се на „исламском српском језику“ на основу приватног писамцета министарске секретарице да се то може чинити на основу Есадових и Елминих сертификата и да је Бошњачко национално вијеће (и то већ мнооого година) једино квалификовано за ширење „бошњачке памети на »таквом« језику“ (и по њој Есад Џуџо понео влашки надимак уместо српског презимена);
у Црној Гори на помен српског имена комитско монтенегриње позива у рат, а неуки српски предводник МПНТР прописује да неколико стотина комитских потомака из Врбаса и Ловћенца има право на „свој“ језик већ по томе што је то „службени језик државе с којом Србија одржава редовне дипломатске односе (успостављене Брозовом наредбом над Кечином јамом на Гостиљу“).
И, тако, Србија и даље „ћера своју комунистичку памет“ заборављајући на много стотина хиљада покланих, прогнаних, забрањених или на друге начине несталих Срба у безбројним стратиштима по тим бившим српским државицама-отпацима које је Броз успоставио с јединим циљем да уништи српско православље по оним обрасцима по којима су Вилсон и Черчил, двадесетак година раније — уз помоћ Троцкога и Лењина, разорили Русију и руско православље.
А лепе обрасце тога српског пропадања видели смо у свим поменутим државицама, при чему су „босанско-бошњачке“ прилике макар двоструко индикативне: „Бошњаци су своју државну и националну памет утемељили 27. септембра 1993. и „српски исламски језик“ окрстили као „бошњачки“, али су се одмах сутрадан досетили да би им било боље да га „окрсте по држави“ (јер кад сатру и Хрвате — као што су сатрли Србе) имаће и „босански језик“ и „босанску државу“ (и остаће им једино да затру толика сведочанства да су још дан-два раније били — Срби). И пронашли ону министарску секретарицу да Есада и Елму унапреди у сертификат-специјалисте за „босанско“ науковање у Рашкој области. И то све о трошку српских пореских обвезника, одн. на рачун буџета Србије. Необавештеном трговцу-предводнику МПНТР, наиме, нико још није јавио да се страни језици у образовни систем једне државе могу уводити по стриктно одређеним правилима и у том је смислу, још пре петнаестак година, Закон о основама система образовања и васпитања (Службени гласник РС бр.72/09) чланом 37 одређивао да се такво школовање може заснивати по међународним уговорима, на принципу реципроцитета и по правилима која се уређују посебним законом. Како смо видели, међутим, те су послиће преузели министарски портири и/ли секретарице и сад ће они доносити и решења о нострификацијама диплома стечених по „страним“ полицијским подрумима или на шалтерима „националних вијећа“ и на основу њих њихови власници „регуларно“ ће се уписивати [и] на [нај]више нивое школовања у Србији. А први заслужник у МПНТР стећи ће највиша признања за срамоћење и српског језика, и српске школе, и српске државе и српског имена — свуда где се још помиње.
А као на могућност да се проблем пред којим се налазимо макар донекле рашчисти, треба гледати на „бошњачку иницијативу“ да се у службену употребу у Републици Српској уведе „босански језик“. И да се макар тамо чује став Одбора за стандардизацију српског језика да „исламски српски“ може бити једино „бошњачки“ јер се свуда у свету језик именује према народу-носиоцу, а једино „Бошњаци“ хоће да га окрсте према „држави-носиљи“. И да се прецизно одреди да то може да важи само од 27. септ. 1993. кад су први Срби преведени у „Бошњаке“, при чему би се речени „бошњачки иницијатори“ могли упутити и на то да се код својих „мајстора за босански језик“ распитају о статусу српскога језика и ћирилице у „БХ-Ф(ед.)“ и да утврде како тамо изгледа „реципроцитет“ на који смо напред указали. При чему ће се тешко утврђивати која је памет плића („бошњачка“ или „босанска“) јер ниједна не може ни без Кулинове повеље, ни без Чајничког јеванђеља, ни без Твртка Котроманића. Нити им до свести допире реч њихових херцеговачких истоверника с краја XIX века да тамо није било другога народа осим „Срба трију вјера“, да сви они знају да је њихов језик „чисто српски“, да су сви они потомци „православних праоца“ и ако неко мисли да у томе ишта може бити сумњиво — они су спремни да му то и „уз српскије гусле загуде“.
Све што је овде речено за „исламски српски језик“ важи и за оне друге српске језике („католички“, „комунистички“, „комитски“), али је извесно да од тога српском језику неће бити ништа боље будући да њега најуспешније разарају управо они који би, по природи позиције на којој се налазе, морали водити рачуна о његовом неговању, тј. о његовој заштити. Тај језик разаран је паралелно са разарањем његових носилаца, Новосадски договор отворио је пут за прогон његовога писма, школски системи уобличавани с циљем да се затру сва српска национална обележја, школа идиотизована по највишим међународним („болоњским“) стандардима и сада би Срби могли покушати да се пресаберу и провере је ли ишта од њих остало иза реформатора-трговаца и реформатора-злочинаца.
И да виде шта би у томе могао учинити Савет за језик.
Предлажем, за почетак, да се католички, исламски и комитски језици скрајну док се у Србији не донесе онај Закон по чл. 37, да се испита који министар није опозвао писмо своје секретарице или портира по којем је, годинама, у „Санџаку“ извођена настава на „исламском српском са сертификованом учитељском памећу“, да се провери где су и како нострификоване дипломе стечене на тим „страним српским језицима“.
И какву су улогу у тим пословима имали српски министри-трговци и министри-незналице.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Драгољуб Петровић
Извор: Између сна и јаве
Велика похвала Д. Петровићу и одазив из наше реалности Д. Збиљића
СРПСКИ ПРАВОПИС И ЗАКОНИ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК, А НАРОЧИТО ЗА ЋИРИЛИЦУ, УРНИШУЋИ СУ
За дивљење је професорова упорност и снага да непрекидно указује и доказује нешто што, изгледа, нема коме да указује и доказује. Све, изгледа, иде тако да ћемо ми (Срби) изгубити право на свој језик под именом српски зато што смо дозволили (сагласили се) да тај наш језик други зове како хоће и они сада кроје његову судбину и међу Србима и одлучују без нас о нашем језику и писму. Све иде и међу нама наопако и по злом путу. Ми из Удружења “Ћирилица” већ дуже од 20 година непрекидно указујемо нашим лингвистима у језичким институцијама, посебно у Матици српској и у Одбору за стандардизацију српског језика да је ситуација са српским писмом дошла до дна (држи се и у Србији на једва просечних 10 одсто у употреби, а, како и проф. рече овде, изван Србије се сада забрањује Србима и на надгробним споменицима, српски језик је у Хрватској укинут на факултетима, а у Србији смо отворили на рачун српског народа одсек за хрватски језик, док нам се тамо писмо и чекићима разбија) и да своје писмо више не постоји други начин да се спасе, јер је наша упорност да задржимо шизофрено (двоазбучно) решење питања свога писма, које је довело Србију да имамо данас толико свога писма у Србији као што смо га имали готово у окупацији Србије (1916-1918) када је ћирилица била забрањена. Данас смо ми сами са својом влашћу и лингвистима донели такав правопис и такве законе који једва омогућују да се српско писмо у Србији једва држи на овој десетинки. Хрвати су с њиховим лингвистима одмах по отцепљењу решили питање свога писма у једноазбучју (свакако латиничком). А шта смо ми Срби урадили са својим решењем питања писма? Ништа, задржали смо по Новосадском договору о српскохрватском језику (1954) и “равноправности писама” два писма, све у складу с реченим договором држимо на снази Правопис српскога језика Матице српске у коме на 15. страни пише да “ћирилица још није егзистенцијално угрожена” и да “нема штете по српску културу” ад се и даље задржи двоазбучје, а чак пише да ћирилица треба да има првенство само на овај начин: “прво ћирилица па латиница”. Значи, када пишемо обама писмима српски језик, треба да редослед буде “ћирилица па латиница”. Проф. је претерано болећив према својој “бранши” ап још није хтео да се изјасни о “генијалности” данашњег српског лингвистичког мозга” који је “осмислио” овако “мудро” и “научно” решење питања српског писма.
Указивали смо из “Ћирилице” и “Српске азбуке” на десетине и десетине пута Матици српској Одбору за стандардизацију српског језика и у својих више од 20 књига и писмених (писаних) обраћања директно њима. И какав смо договор добили?
Једини одговор Одбора смо добили, захваљујући И. Клајну (тадашњем председнику) да су “примили наш допис”, а из Матице српске смо добили усмени договор у ходнику Матице председника Драгана Станића да нам се више забрањује коришћење сале Матице српске за скупове Удружења “Ћирилица” и “Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане”. Када смо му одговорили да је нама историја давала и честе окупације, па није морало тако да остане, рекао је: “Немам више времена за разговор с Вама.”
Не знамо да ли га је мало “пекла савест”, па је 2012. године сам бројао исписе у главној Новосадској улици и објавио је у “Печату” да је избројао 88,5 одсто на (хрватској) латиници, а само 1,5 одсто на (српској) ћирилици. Још се није изјаснио да ли и даље мора заувек да код Срба остане двоазбучје, које је донело овакав постотак ћирилице и латинице.Свакако, тај поразан постотак ћирилице није последица никакве њене мањкавости, него је само резултат политичко-државног и лингвистичког наопаког односа према српском писму.
И даље се из језичких институција, па ни из Савета за српски језик, не изјашњавају хоће ли се нормално решити питање српског писма у правопису и законима, јер овакав правопис је смрт за ћирилицу, а закони су већ показали да су непримењиви и за српски језик, а посебно за ћирилицу — урнишући.