ИНТЕРВЈУ: БРАНИСЛАВ МАТИЋ, књижевник
Тражио сам гласове који ће једном, после свих сезона и мода, у некој неизвесној будућности, моћи да осветле шта се то збило са нама и светом
Неки љубитељи књигу прво растворе, омиришу слојеве штампе и папира, а онда насумично, готово сујеверно, окрену неку страницу, не би ли им она казала нешто судбинско, нешто што поручују више силе. Тако, листајући књигу „Прорицање прошлости, Монтирани разговори” у издању „Принцип преса”, књижевника, песника, политиколога, уредника Бранислава Матића налазимо одговор Драгана Јовановића Данилова код међунаслова „Није прекасно”: „Тужно је то што смо на историјској лутрији извукли најблагородније пределе на земљи, али то нисмо искористили за свој економски просперитет.” Онда, листајући даље, наилазимо на идеје других стваралаца нашег доба, као што су Љубивоје Ршумовић, Драго Кекановић, Нађа Тешић, Братислав Р. Милановић, Иван Јовић… Ту је двадесет седам саговорника. Песници, писци, философи, сликари, историчари, историчари културе и књижевности, редитељи, музичари, преводиоци. Најпре су ови интервјуи били објављени у Националној ревији „Србија”, од 2010. до 2024. године. Сад су сабрани у овој књизи, а уоквирује их контекст књижевног разговора.
По чему се књижевни интервју разликује од класичне новинарске форме интервјуа?
Разговор је дар дат човеку. На разговору се заснива велики део сакралне и философске баштине од Веда до античке Грчке, од саветовања Кришне и Арџуне до Платонових дијалога. Он је и уметничка форма, и сазнајно-истраживачки метод, и реторски агон. Данас, у овој збрзаној брбљаоници, олако то заборављамо. Књижевни разговор и новинарски интервју су рођаци. Први захвата шире, начелнији је и обостранији, удубљује се и пење више; други је сведенији, једносмернији, обраћа се већем броју. Али оба су покушај да се у мишљењу другога пронађе огледало и провери сопствени став, да се објасни човек и свет. Уметник мисли у сликама, философ и научник пре свега у појмовима, човек медија мисли фактографски и догађајно. Најбољи резултат добија се у сустицају тих вектора, онако како је Армин Молер описао „поглед на свет”. Књижевни или новинарски, интервју ваља онолико колико помаже да смисленије носимо бреме које нам је допануло.
Да ли писци најбоље разговарају са другим писцима?
Правити интервју је врста служења култури и језику. Писци добро разговарају са другим писцима ако обе стране укроте своје самољубље. Без тога нема размене, нема финог преплета сазнајног и исповедног, мудрог и делотворног. Нема „чувара пламичка у високој ноћи света”. Српска култура има целу једну историју драгоцених разговора писаца са писцима. На пример, млади Милутин Бојић 1910–1912. године, у београдском „Пијемонту” прави серију кратких интервјуа са књижевницима. Погледајте разговор Винавера са Тагором у Београду (из„Времена”, 16. новембра 1926. године), или Десимира Благојевића са Настасијевићем (у „Правди”, 10. априла 1928. године), или Рада Драинца са Игором Северјанином и Фелбом Крут (у „Правди”, 19. новембра 1930. године). Чувен је разговор Црњанског са Исидором Секулић (из „Времена”, 13. јануара 1932. године). Сви разговори двадесетједногодишње Гроздане Олујић, касније сакупљени у књизи „Писци о себи” ( из 1959. године), одлични су и запањујуће зрели. Рецимо са Десанком Максимовић, Вељком Петровићем, Васком Попом, Ћамилом Сијарићем, Владаном Десницом, Душаном Матићем… У едицији „Разговори с писцима”, коју су имали БИГЗ и СКЗ, изашло је више врсних књига, као што је интервју Мирослава Максимовића са Стеваном Раичковићем („Један могући живот”, из 1996. године). Има много вреднога, овде могу указати тек на понешто.
Како сте бирали своје саговорнике, да ли сте са некима више волели да причате него са другима?
Нисам тражио звезде, него вредности. (Друштвене звезде, поготову у времену мас-медија и индустрије свести, углавном су конструкт и управљачки алат, чаробни фрулаши за људе-мишеве). Из целог су идеолошког, културног и генерацијског спектра, од Љубивоја Ршумовића и Нађе Тешић, преко Гордане Ћирјанић и Драгана Хамовића, до Владимира Меденице и Слободана Деспота, од Милосава Тешића и Ђорђа Сладоја, преко Мила Ломпара и Милоша Ковића, до Радослава Братића, Љубице Мркаљ, Жарка Драгојевића, Аце Селтика. Тражио сам гласове који ће једном, после свих сезона и мода, у некој неизвесној будућности, сведочећи о свом путу и делу, моћи да осветле шта се то збило са нама и светом. Да помогну онима који ће исправљати наше слабовидости, наше поломе.
Који књижевни разговор се сматра првим у српској култури, који се књижевни разговори у српској култури сматрају антологијским, које књиге су важне у том смислу, код нас и у свету?
Први српски интервју, условно речено новинарски, направљен је пре тачно две стотине година. Јоаким Вујић је 1826. године, у Београду под Турцима, интервјуисао Синђелију Христовић, мајку игумана Пајсија (једног од светих мученика београдских). Објавио је то у књизи „Путешествије по Сербији” (из 1828. године). Први прави књижевни разговор направио је 1841–1842. године Исмаил Срезњовски са Вуком Караџићем, у Бечу, и објавио га у Москви 1846. године. У историји овог жанра важна су и „Писма из Италије” Љубомира Ненадовића: он 1851. године три месеца путује и разговара са Његошем, у последњој години песниковог живота. Незаобилазна је и књига „Десет писаца – десет разговора” Бранимира Ћосића, из 1931. године, „Агонија Европе” Богдана Радице из 1940. године, „Књижевни разговори” Радована Поповића из 1969. године. У књизи „Поетика књижевног разговора” (2012) Јован Пејчић, ограничавајући се само на разговоре са књижевницима, наводи чак тридесет седам оваквих аутора после Другог светског рата. Постоји и много иностраних примера, попут „Разговора Борхес–Сабато” Орланда Баронеа из 1976. године, или интервјуа који изопштени Бела Хамваш почетком шездесетих прави са самим собом, као магационер на градилишту хидроцентрале у Горњем Потисју, и одлаже у картонску кутију под гвозденим креветом, у радничкој бараци.
Форма интервјуа у вашој књизи другачија је од уобичајене, питања се не виде, а потцртане су кључне теме за поједине уметнике: Косово и Метохија, масовна култура, живот, смрт, неприлагођеност, Јадар, Србија, гениј Београда, музика… Зашто сте се одлучили за овакав приступ?
Одговори су ту, питања су уклоњена. Као што се склоне скеле са готове грађевине. Писац ове књиге није и неће да буде њен главни јунак. Одбија да се шепури, да се размеће начитаношћу, да се понаша као да су саговорници ту због њега а не обрнуто. Он је, каже, само хитри писар, нечујни летописац, незаштићени сведок. Подстрекач и ухо. Остају само гласови саговорника, у кратким и упечатљивим фрагментима, са речитим насловима, склопљени у мозаик по накнадној драматургији која свему додаје још један слој значења. Можда би се све то могло читати и као неки чудан постмодерни роман-вишегласник.
Сви разговори у књизи особени су и прилагођени различитим ствараоцима, али постоје ли теме које их на неки начин обједињују, шта заокупља наше уметнике, о чему не пропуштају да проговоре?
Кључне теме, у овако драматичној епохи, стоје пред сваким од нас и свако тражи своје одговоре. Знамо шта напуштамо, али никоме није баш сасвим јасно у шта ступамо и шта би могао бити човек на планети биокиборга. Стога се у свим разговорима преиспитују кључна чворишта нашег исконског сопства. Лоза, завичај, језик, писмо, изворни кодови духовне културе, геопоетика отаџбине, урбана култура наших градова и обрасци осећајности у њима, усправни човек и човек масе, темељни архетипови и симболи… Разматрамо и то чиме смо угрожени у овој епохалној преиграности, у свету демоније новца и хтонског нихилизма. Од сваког саговорника тражим његове начине избављења, прилоге за историју спасења.
Насловна фотографија: Бранислав Матић (Фото Александар Драгутиновић)
