Новинар НИН-а набасао је 1952. године на необичну сцену у чачанској кафани. Толико необичну да је преточио у причу која савршено открива шкакљиве одлике нашег менталитета. Репортажу нашег колеге о једној од необичнијих сахрана у Србији, стару преко 70 година, преносимо вам у целости, уз жељу да и ви упамтите необичну судбину извесног Ћамила и Чачка који је дошао на његов последњи испраћај.
Откуд сад сахране у Чачку
Откуд сад сахране у Чачку? Морам да објасним да се ја се већ одавно, интимно у себи, бавим пијанством (у смислу алкохолизма) као појавом, као несрећом, као болешћу, као једном категоријом протеста који је, додуше, као аутентични људски протест већ давно застарео!
Стигао сам у Чачак ујутру. Седам у једну градску кафану, где је било је готово празно; за једним столом седе неколико озбиљних, јутарњих ракијаша, за другим столом један млађи човек решава укрштене речи, за трећим два Рома у црним оделима натукли црне шешире и ћуте…
Тек што сам се раскомотио за столом у углу – прилази ми човек, висок и озбљан и смеши ми се. „Ја сам тај због кога сте дошли, ја Вас чекам!“, казао ми је. Збуњен, одговарам му: „Опростите, ако хоћете да седнете, само седите… Ја сам службеник из Београда, па послом сам мало навратио!“
Мене су изиграли, ја сам суверени господин света
„Ја сам ти изиграни човек, мене је светска политика изиграла, сад пишем жалбе свим владама и тражим своје право“, почиње причу овај човек мутних очију, и показује ми малу картонску таблу са врпцом, коју обеси око врата; на табли је писало крупним калиграфским словима „Ја сам суверени господар света“. „Ја сам тај! Али ми то упорно оспоравају, и Америка и Русија! Због мене је рат у Кореји! Јер ја своје право тражим: ја сам суверени господар света“, прича ми човек. Полако климнух главом, прогутах једну малу кнедлицу у грлу, оквасих грло танким шприцером и рекох тихо да разумем.
Седимо и ћутимо. Мислим, имам понекад маште па мислим – можда је све то у њему… једна тиха, далека, и тужна стара сатира на велике светске ствари! А можда је просто – алкохол, ракија или клековача које му је деда пио или тата или он сам; а можда је то последица оног, што народ у песми назива „за један часак радости – хиљаду дана жалости!“
Када је видео да му не могу помоћи, устао је од мог стола и званично саопштио куда се упутио. „Збогом господине, ја сада одох да предам жалбу америчкој и руској амбасади! А ако опет пропадне, дођите ми на сахрану, код нас су лепе сахране у Чачку… синоћ смо баш једног сахранили, био је пијанац, а ја ништа не пијем, за мене пије Чачак! Дођите ми на сахрану, господине!“, опростио се од мене и наставио даље својим путем.
Келнер ми рече да је то био инжењер, истакавши ми његов леп рукопис на табли са врпцом. А ја се мислим, што не бих писао о томе? Па и то је нека сличица Чачка!
Убрзо ми се у овој градској кафани придружио и Бранко В. Радичевић, песник од двадесет и осам година, три штампане књиге, и он из Чачка! Причам му своје ново познантсво са „сувереним господаром света“, кад нам приђоше два Рома са шеширима. Изјадаше нам се на брзину, као сваки прави познаници из локалне кафане. „А јуче смо Рогана испратили, с музиком, до гробља, бесплатно“, рече један, рошави, и одоше обојица.
С музиком до гробља, а на гробљу – коло
„А тек о тој сахрани да чујеш“, рече ми Бранко, и позва оног младог човека ког сам приметио још јутрос кад сам ушао у кафану.
„Јанко Рапа“, рече нам бледуњави човек, а могао је имати 25 година или четрдесет. Поштене људске очи има тај слаби човек; био је човек у рату, ратовао поштено; онда је пио, слаб је био, разболео се, добио је пензију, и сад ће ми причати о чачанским сахранама…„Ево да ти причам прво о Ћамилу, па после о Рогану“, креће да прича: „Ћамил је био чистач ципела у Чачку пре рата. Био је мали растом, мало је јео а више је пио ракију. Пио по 40 шљивовица дневно, и 1949. је умро. Био је увек сиромашан, и увек ћутљив и поштен и за време рата и после рата… Кад је умро, чачански пијанци су направили сандук, велики лепи сандук, фарбали су га и офарбали“.
„На сахрану је изишло пола Чачка; на сахрани, на гробу, попило се 100 кила ракије! Роми су певали прво, па после свирали Козарачко коло… и сви су играли! На гробљу! На Ћамиловом гробу нема споменика, велики крст су направили пијанци, а после су се сетили да је Ћамил био муслиман… Свеједно“, завршава ми причу о Ћамилу, чистачу ципела из Чачка.
„А ево и друге приче“, настави ми Јанко Рапа: „Још пре три дана Роган је ишао улицом, полако, смешкао се… Дошао је до кафане, налегао се крај самих кафанских врата на зид, извадио је флашу млека, пио је, и говорио како у кафану не улази!“
„Сутрадан је умро, јуче смо га сахранили и данас ти ја причам причу о њему! Био је то велики, генијални пијанац, коцкар, женскарош, имао је рамена као врата, и умро је млад. Његова је сахрана била какву Чачак не памти код других, обичних умрлих: тридесет Чачана са виолинама, сваки је носио своју флашу или балонче: играло се коло на гробљу, а после су са гробља пијанци пузили по снегу кући…“, и заврши ми причу.
Пијанци су увек били увек моја слобост, и једном,, кад се осилим сам пред собом као писац, написаћу нешто озбиљније о њима. А овако, не умем идеју ове репортаже да истерам до краја…
Извори: НИН, Озон прес
