Када говоримо о Светозару Милетићу, често га посматрамо као историјску личност из друге половине 19. века, адвоката, новинара, градоначелника Новог Сада, народног трибуна и политичког визионара. Али он није само део прошлости. Његова политичка заоставштина је и данас присутна у питањима идентитета, културе и политичке равноправности српског народа на Балкану. Питања језика, писма, културне и политичке равноправности, све оно за шта се Милетић борио – ни данас нису коначно затворене теме.
Милетић је живео у времену у којем је српски народ у Хабзбуршкој монархији тражио своје место, своје институције и потврду својих у крви стечених права. Његова борба није била борба за личну каријеру, већ за колективно достојанство. Као уредник листа „Застава”, као оснивач Српске народне слободоумне странке, као градоначелник и посланик, али и као председник Матице српске, он је истовремено био и политички вођа и културни прегалац. Бранио је српска права, али је истовремено заступао уставност, парламентаризам и грађанске слободе. Управо у томе лежи његова модерност. Данас, када се суочавамо са изазовима очувања идентитета у сложеним политичким околностима, Милетић нам показује да је могуће бити одлучан, а не искључив; националан, а не нетрпељив; принципијелан, а не непромишљен.
Сетимо се његове борбе за српски језик и ћирилицу. Није то била споредна тема, већ питање достојанства једног народа. Када је 17. октобра 1869. у „Застави” објавио текст „Ћирилица у загребачком политичком хербергу”, Милетић је оштро реаговао на покушаје да се у Срему потисне ћирилично писмо. Због тог текста био је оптужен за побуну, поругу сабора и увреду бана Левина Рауха, да би потом био осуђен на годину дана затвора. Та пресуда изазвала је велико огорчење и протесте Срба широм бившег Војводства Србије. Казну је издржавао у мађарском граду Вацу, од октобра 1870. до октобра 1871.
Милетић није бранио само ћирилично писмо – бранио је право народа да говори својим језиком, да пише својим словима и да не буде сведен на културну мањину у сопственом историјском простору. Разумео је да се идентитет најпре напада тамо где је највидљивији: у језику, писму, школи и култури. И управо зато та његова борба данас звучи изузетно савремено. Када сведочимо инцидентима са ћириличним натписима, ломљењу табли, отпору двојезичности или политичким расправама о праву на писмо у Хрватској, постаје јасно да питање које је Милетић отворио пре више од једног века није нестало. Оно се само појављује у новим околностима.
Други пут Светозар Милетић је осуђен у једном од најбурнијих тренутака српске националне историје 19. века у време Херцеговачког устанка и Српско-турског рата 1876. Док се српски народ на Балкану борио за ослобођење од османске власти, Милетић је у Угарском сабору јасно и без устезања тражио да се Аустроугарска уздржи од мешања у тај сукоб. Истовремено је у свом листу „Застава” објавио чувени текст „Брат брату, а Турчину рат”, позивајући Србе из свих крајева да помогну Србији: добровољцима, материјалном подршком, моралном солидарношћу. То није био политички маневар, већ израз дубоког уверења да је национална слобода вредност која захтева спремност на жртву.
Пресудан тренутак уследио је када је у „Застави” објавио прокламацију којом Србија објављује рат Турској. У ноћи између 4. и 5. јула 1876. године ухапшен је, иако је уживао посланички имунитет. Та чињеница сама по себи говори колико је власт у Бечу Милетића доживљавала као опасног политичког противника. У истражном затвору остао је до јануара 1878, а потом је без чврстих доказа осуђен за наводну велеиздају на пет година тамнице.
На том суђењу бриљантно га је бранио његов пријатељ и сарадник др Михаило Полит-Десанчић. Одбрана је имала снажан одјек у европској штампи, што показује да је Милетићев случај био више од локалног политичког процеса. Постао је питање слободе политичког деловања и националних права унутар Хабзбуршке монархије.
Његово друго тамновање у Вацу, од јула 1876. до новембра 1879, било је изузетно тешко. Сурови услови, изолација и притисци озбиљно су нарушили његово здравље. После више од три године тамнице, цар Франц Јозеф га је помиловао, али је важно нагласити да Милетић лично никада није тражио амнестију. Његово ослобађање захтевао је Народно-црквени сабор, што сведочи о огромној подршци коју је имао међу Србима у монархији. Из затвора је изашао физички сломљен, али морално непоколебљив.
Његова спремност на личну жртву за права српског народа, за језик, културу, политичку равноправност и националну слободу учинила га је симболом једне генерације која је веровала да се достојанство народа не може одвојити од личне храбрости појединаца.
Говорећи о Светозару Милетићу, немогуће је заобићи његово време на челу Новог Сада. У том периоду, овај град је добио јасније обрисе онога што ће касније бити названо Српском Атином. За Милетића, град није био пука административна целина, већ духовни и културни центар српског народа у тадашњој Угарској.
Као градоначелник Новог Сада, први пут изабран 1861, затражио је да град усвоји закључке Благовештенског сабора, који су се односили на права и аутономију српског народа у монархији. Посебно је инсистирао да српски језик постане равноправан у градској управи. Увођење српског језика у службену употребу није било само административно питање, то је био политички став, порука да народ који има свој језик, културу и институције има и право на политичку равноправност. Управо због такве политике Милетић је суспендован са градоначелничке дужности, што говори колико је његов рад изазивао отпор тадашњих власти.
Други пут је изабран за градоначелника у пролеће 1867. Предлагао је да се Српско народно позориште, у чијем је оснивању и сам учествовао (1861), подигне на главном тргу, а Градска кућа, ближе српском крају, тамо где је био Турски хан, на месту данашње Матице српске. Власт је вребала прву прилику да га смени, што је и учинила у лето 1868.
Посебно место у том периоду има Матица српска. Њено пресељење из Пеште у Нови Сад 1864. било је прекретница у културном животу новосадских Срба, а Милетић као њен први председник у новом седишту одиграо је кључну улогу да она постане стожер духовног и научног живота. Матица није била само књижевна установа, она је била животна снага и симбол континуитета културе, језика и националног идентитета.
У истом духу треба посматрати и оснивање Српског народног позоришта 1861, институције која је имала немерљив значај у очувању језика, културе и националне свести. Милетић је разумео да позориште није само уметност, већ и школа идентитета, простор у којем народ упознаје себе.
Ништа мање значајна није ни његова иницијатива за оснивање правне академије у Новом Саду. Иако тај подухват није остварен због политичког противљења власти, сама идеја сведочи о његовој визији да народ мора имати сопствену образовану елиту, правнике, интелектуалце и стручњаке који ће штитити његове интересе.
Милетићево време као градоначелника доказује да се национална политика не води само у парламентима и политичким расправама, већ и у школама, културним установама, позориштима, библиотекама и градским управама. Он је схватио да без културе нема политичке слободе, као што без језика нема идентитета.
Истовремено је бранио српска права и залагао се за грађанске слободе свих народа. Управо у томе лежи његова савременост: у уверењу да идентитет и сарадња нису супротности, већ предуслов стабилности.
Зато је Милетић и данас актуелан. Не као симбол жртве за национално добро, већ као опомена да се слобода, култура и институције морају чувати мирно, одлучно и достојанствено. Његова мисао нас подсећа да народ који зна ко је, који чува свој језик, културу и институције, има право и на будућност.
Ако се запитамо да ли је Милетић доживео остварење свог сна, одговор је – и да и не. Није дочекао уједињење српског народа, није видео тренутак када ће вековне тежње добити своје историјско испуњење. Али оно што није дочекао отац дочекао је син.
На Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године, када је изгласано присаједињење Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији, др Славко Милетић изабран је за једног од осам председника те историјске скупштине. На наредној седници, 27. фебруара 1919, он је и председавао, учествујући у конкретном обликовању нове државне стварности. Идеја за коју је Светозар Милетић страдао, за коју је тамновао у Вацу, за коју је био прогоњен и ломљен, добила је своју потврду у генерацији која је дошла после њега.
У новој држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, др Славко Милетић ушао је у Привремено народно представништво 1920. године. Никола Пашић га је, као Милетићевог сина и способног политичара, изузетно ценио. Током двадесетих година обављао је дужност министра народног здравља и социјалне политике, као и министра пошта и телеграфа, у више влада од Давидовићеве, преко Пашићевих до Узуновићевих. Као министар здравља склопио је очи краљу Петру Првом, владару који је симболизовао остварење националног идеала ослобођења и уједињења.
Тако је 1918. године сан српства о уједињењу, о политичком и националном заокружењу добио своју историјску форму. То није био случајан догађај, већ резултат дугог процеса у којем су појединци попут Светозара Милетића полагали темеље, често плаћајући високу личну цену.
Зато, када данас чујемо усамљене гласове који оспоравају државно јединство, који потцењују историјску тежњу ка саборности или релативизују значај заједништва, морамо рећи јасно: такви ставови нису само политички неуки, они су и у супротности са здравим разумом, са традицијом и са самим делом Светозара Милетића.
Петар Ђурђев, историчар/Политика
