У Лесковцу, који је недавно проглашен за овогодишњу престоницу културе Србије, тихо, али плодотворно делује Задужбина Николаја Тимченка. Њена делатност првенствено је окренута истраживању и објављивању радова из заоставштине овог критичара и есејисте, делом расутим по најугледнијим домаћим и страним часописима, а делом сачуваним у рукописима.
Од 2009. године Задужбина додељује награду за најбољу књигу из науке о књижевности. Први добитник био је Новица Петковић, а међу лауреатима су и Марко Недић, Миливој Ненин, Александар Јовановић, Марта Фрајнд, Јован Попов, Горана Раичевић, Небојша Васовић, Миливоје Павловић и други књижевни и културни прегаоци. Награда је необична и по томе што не подразумева ни медаљу ни новчани износ, већ добитника обавезује да припреми рукопис који ће Задужбина објавити. Тако је настала посебна едиција дела Тимченкових књижевних сапутника, којој се ових дана придружује књига Миливоја Павловића, прошлогодишњег лауреата за дело „Десет портрета и десет разговора” (издање „Службеног гласника”).
Павловићева књига, под насловом „Искоса”, извученим из разговора који је он као млади новинар водио с надреалистичким песником Душаном Матићем доноси књижевне огледе и есеје из теорије културе. На уводном месту је текст о теорији, историји и поетици књижевног разговора, утемељен на бројним домаћим и страним примерима у којима интервју није пуко ређање питања и одговора, већ штиво које постепено прелази у белетристику, у креативни сусрет два сензибилитета, два погледа на свет, а повремено и у својеврсну духовну игру. Стављени накнадно на папир, или унети у електронски запис, добри интервјуи – пише Павловић – зраче и после одласка са животне сцене оних који су их водили.
„Они одражавају јединствени, непоновљиви тренутак у времену и искуству”, бележи овај аутор, наглашавајући како су разговори с великим људима из прошлости и садашњости, са ствараоцима који знају више и мисле друкчије, „целисходан начин обнављања и овековечења њиховог искуства и мишљења”. Своје уверење да, како су давно утврдили социолози културе и антрополози, човек није биће које говори, већ биће које разговара, Павловић илуструје интервјуима које је као новинар водио са доминантним писцима српске књижевности – од Андрића преко Црњанског, Селимовића, Ћопића и Ћосића, до Матића, Киша, Куленовића и других. Осим о ономе што је било и како је било, у разговорима с мудрим и далековидим људима може се, закључује Павловић, спознати и понешто од онога што ће се тек догодити.
Ово је седамнаеста по реду Павловићева књига, од којих су неке имале више издања и биле овенчане престижним наградама.
У наредним поглављима Павловић пише, посебно у оном под насловом „Српски свет међу осталим световима”, о културолошким, геополитичким и лингвистичким дешавањима из новије прошлости. Наглашено оштро аутор суди о фрагментацији српског језичког простора инсталирањем тзв. политичких језика, мимо елементарних начела лингвистике као важне науке о човеку (не само о његовом језику).
У поглављу под насловом „Andante maestoso” Павловић доноси резултате својих новијих истраживања о химнама, укључујући и нотни запис најважнијих звучних амблема. Објављују се и заокружени портрети Добрице Ћосића, Данила Киша, Душана Матића, Мирољуба Тодоровића, Милоја Поповића (новинара „Политике” и песника, аутора текста химничне песме „Марш на Дрину”) и сликара Тодора Стевановића, у међувремену преминулог.
О Ћосићу и Кишу доносе се мање познате или сасвим непознате биобиблиографске чињенице, попут оне да су обојица почела стиховима (као и Андрић), али и да је Киш читавог живота писао песме. Последњи текст објављен за Кишова живота био је такође песма, реквијем Мири Траиловић, објављен у Културном додатку „Политике” августа 1989, два месеца пре Кишове смрти. Познат по ригорозности, према ономе што је написао, Киш је за живота објавио само десетак песама. Његов поетски опус (од укупно 35 песама) помаже, пише Павловић, да се боље разуме извориште лирске енергије која је обасјала његове романе, приповетке и есеје.
Као посебан куриозитет чита се осврт на графите (исписиване током 1999. на зидовима наших градова) као релативно нов и недовољно истражен феномен социокултурне и књижевне реалности. Павловић презентује и попис најречитијих графита насталих у Србији и Црној Гори као орфејско сведочанство о привржености наших људи родној груди и кућном огњишту, као „песнички глас са зида смрти”, актуелан и ових дана. Сладокусцима може бити занимљив и такође пионирски осврт на огласне поруке као књижевне микроструктуре, пласиран као „прилог поетици комуникацијске сажетости”.
У тексту о идентитетским вредностима српске културе, Павловић даје неку врсту дефиниције овог врло фреквентног и за многе спорног појма. По овом аутору, идентитет не подразумева пуку истоветност, већ сличност и сродност у битним, одређујућим својствима, „у свим временима и околностима”. У идентитетске вредности српског народа, по Павловићу, спадају исти духовни темељи и вечна жудња за слободом, историјско искуство, српски језик и дела створена на њему, светосавље и специфичан поглед на своју „земљу међу световима”, народно стваралаштво, чији је врх епска поезија, национални мит и косовско предање, обичајна традиција, врхови уметничког стваралаштва и хуманистичких наука, радозналост за искуства других, залагање за јавно добро, саборност и солидарност, поштовање других и уважавање разлика итд.
Од старих текстова који ни данас нису изгубили на актуелности, споменућемо опширан интервју са експертом за међународни тероризам Војином Димитријевићем, објављен пре неколико деценија у часопису „Идеје”, а као да је писан јуче. Тај разговор објављен је у поглављу с индикативним насловом: „Свет је опасно место”.
И други Павловићеви текстови у овој књизи – иако су писани различитим поводима и донедавно удаљени једни од других – сад кад су обједињени корицама једне књиге, имају нешто од појачајног заједничког ефекта.
Тихомир Петровић, професор емеритус Универзитета у Новом Саду
Рад на овом сајту помогао ND GLASS 032, Чачак:
