Поштовани читаоци представљамо вам гимназијалца Сергеја Ристановића, младог списатеља и будућег дипломату.
Недавно је награђен на Конкурсу Српске књижевне задруге у оквиру Литерарног конкурса „Бескрајно плаво коло“ за састав на тему „Косовска мисао у памћењу српског народа“ у коме је исказано истинско патриотско надахнуће младог човека. Осим породице у којој је одрастао и својих духовних узора, велику подршку на стваралачком путу пружила му је и његова професорица српског језика, Кристина Рајић, о којој Сергеј говори са топлином и захвалношћу.
Милорад Ђошић[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Косовска мисао у памћењу српског народа
Косовска мисао и косовски завет су основа нашег националног етоса, нешто са чим се сваки Србин рађа, што носи у генима, о чему пева кроз векове, што га надахњује и дају му снагу да издржи распећа која намеће историјски усуд и живот на вечито узбурканом прелепом балканском тлу. То је део наше епске традиције, о чему се поје уз гусле, чије струне ни данас нису утихнуле.
Косовска мисао је мисао о трајању у историји, једног изабраног, Божијег народа који пати и страда, као што је Христос страдао, разапет на Голготи за спасење човечанства. Исти су и данас и судије и џелати, исте демонске силе разапињу и наш христоносан народ, на Косову, „грдном судилишту“, где се увек прелама историја света, како 1389. године, тако и дан-данас . Српски народ стоји на бранику хришћанске Европе, бранећи кроз векове тековине слободе, традиције и човекољубља. Можда се све то и догађа промишљу Божјом, јер Косово није само завет и духовна колевка српског народа, него и наше есхатолошко питање – ко смо и шта смо?
Над Косовом прелећу врани гаврани, птице злосутнице, симболи великог страдања. Упркос великим жртвама наш народ који је дао велике жртве на олтар слободе остаје веран своме завету, у смутним и тешким временима када нам прети опасност од душмана који су много снажнији и јачи од нас. О нашем светом Космету записане су и испеване бројне песме, које чувају живо сећање на славне бојеве и ратнике који су у различитим историјским периодима дали своје животе за српство, на храброст и племенитост Косовке девојке и све наше жене, мајке и сестре које су увек биле помоћ и ослонац нашим борцима. Трајни сведок њиховог страдања су божури који нас подсећају на њихове неизмерне жртве закопане у косовску гробницу, која нас, попут Христове живоносне гробнице, подсећа на страдалништво, будећи наду у победу живота над смрћу и поновно уздизање нашег борбеног духа у тренуцима егзистенцијалне угрожености, истовремено нас подсећајући да „нада нема вере ни у кога, до у Бога и у своје руке“. На то нас подсећа и Његош, упозоравајући нас да бисмо одустајући од косовског завета, сигурно одустали и од самог Христа.
У времену данашњем, многи нас безочно притискају да се одрекнемо Космета и косовске мисли, пребацујући нам да смо заробљени у прошлости и митоманији и да треба да прихватимо реалност. Упркос томе, нећемо одустати. Српски народ је свестан да Косово и Метохију не сме предати забораву, јер ако се одрекнемо Грачанице, Дечанa, Богородице Љевишке, ако заборавимо витезове са Газиместана и Косова Поља, као и Метохију и царски Призрен, наше хероје са Кошара и Паштрика, страдалнике који су 1999. године уградали животе на олтару новог света који је напокон почео да се рађа, као и новомученике страдале у потоњим погромима и злоделима, изгубићемо право на наше постојање, останак и опстанак у будућности. То се, међутим, неће догодити јер косовска мисао живи у нашем духу, нашим срцима, а Космет је завет и опорука која ће се генерацијски преносити, а јунаци попут Обилића, браће Југовића, кнеза Лазара и наши новомученици, испуњаваће нас чврстом вером и надом у силу Васкрсења и освит нових дана у времену пред нама!
За Србски културни центар „Ћирилица“ Београд,
Сергеј Ристановић
Насловна фотографија: Сергеј Ристановић, проф. Кристина Рајић и проф. др Милош Ковић
