На данашњи дан, 9. фебруара, пре 140 година, у Санкт Петербургу је преминуо Фјодор Михаилович Достојевски, руски и светски књижевник, данас класик, у односу на чија дела се мере уметнички домети свих потоњих писаца.
Једна од његових ћерки, Љубов Достојевска детаљно је описала последњи дан свога оца, као и сахрану и догађаје око ње.
Фјодор Михаилович Достојевски је преминуо од крволиптања, пошто је на једном породичном ручку његова сестра вршила уобичајени притисак на њега да се одрекне свог дела наследства. О тим последњим часовима она пише:
„Као и увек у тешким животним случајевима, он се обрати Јеванђељу. Замоли своју жену да отвори насумице његову стару робијашку Библију и да чита прве редове које буде угледала. Скривајући сузе мати прочита гласно: „А Јован брањаше му говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени!“ А Исус му одговори и рече му: „Не заборављај ме, јер тако нам треба испунити сваку правду“. Чувши те Исусове речи отац се замисли за часак, а затим рече својој жени: „Јеси ли чула? Не заборављај ме! Мој час је дошао, треба да умрем!“
Достојевски зажеле тада свештеника, исповеди се, прими Свето Причешће. Када је свештеник отишао, он нас дозва у своју собу и узевши у своју наше мале руке, замоли мајку да још једном отвори Библију и да нам прочита причу о блудном сину. Он саслуша читање, затворених очију, утонуо у мисли. „Децо моја не заборавите никад ово што сте чули,“ рече нам својим слабим гласом. „Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим, али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божијој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога Ви сте његова деца; понизите се пред њим као пред вашим оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина.“
Љубов се сећа да је три године раније њен отац држао говор над гробом песника Николаја Њекрасова и да је рекао својој жени: „Молим те, сахрани и мене у исто гробље. Не желим да свој вечити сан боравим на Волкову, поред других руских писаца. Завидели су ми и својом мржњом загорчали цео мој живот. Желим да се одморим поред Њекрасова који је према мени увек био добар, који ми је први казао да имам талента и који ме није заборавио док сам био у Сибиру.“ Међутим, није му се остварила та жеља. Калуђерице манастира Новодевичје, где је сахрањен Њекрасов нису имале слуха ни за жељу великог писца, ни за скромно материјално стање његове удовице, већ су тражиле врло високу цену за ту услугу. Али је зато братство манастира Александра Невског понудило да организује и сноси све трошкове око опела које би се свечано одржало у њиховој цркви.
Љубов Достојевска даље пише: „Сутрадан у петак, гомила обожавалаца Достојевског, од самог јутра, беше испунила наш скромни стан. Гомила је била шаролика: писци, министри, студенти, велики кнежеви, генерали, свештеници, велике даме и сироте грађанке пролазили су одајући пошту поред Достојевсковог одра, чекајући понеки пут да дођу на ред читаве сате. У соби где је био одар владала је таква врућина да су се свеће за време панихиде гасиле. Величанствени венци од цвећа, украшени тракама, са дирљивим натписима, послати од разних друштава, министарстава и школа и који су имали да буду ношени на спроводу, беху донесени у тако великом броју, да се више није знало где да се метну. Мали венци и ките цвећа које су доносили Достојевскови пријатељи бише положени поред ковчега, у који је већ било стављено тело мога оца. Мој брат и ја, помагани од наших малих другова, дошлих да бдију са нама поред ковчега, раздавали смо преко целога дана цвеће непознатима, који су се тискали око нас.
Сутрадан, у суботу, огромна маса света испуни две улице, на чијем се углу налазила наша кућа. Са наших прозора могли смо видети море од људских глава како се таласа, а изнад њега као мала острвца венце увијене у траке, ношене од студената. Мртвачка кола којима су посмртни остаци Достојевског имали да буду пренесени у манастир, беху стигла. Али обожаваоци не допустише, већ дочепавши се ковчега, и мењајући се уз пут, однеше га до манастира. Како је пут до манастира био дуг, а наше дечије снаге мале, то су нас породични пријатељи с времена на време узимали из поворке, метали на кола и возили дуж спровода говорећи нам: „Не заборавите никад величанствени спровод који Русија приређује вашем оцу“. Када се ковчег приближио манастиру, калуђери изађоше кроз велику капију у сусрет мом оцу. Ту почаст калуђери одају само царевима; одадоше је такође великом писцу руском. Још једном пророчанство моје мајке обистини се.
Било је већ доцкан за опело те га одложише за сутрадан. Ковчег би положен усред цркве Светог Духа; после малог помена вратисмо се кући исцрпљени од умора и од узбуђења. Очеви пријатељи остадоше још неко време да посматрају мноштво народа, који је долазио да клекне поред ковчега и да се помоли. Вече се приближавало, било је мрачно; очеви обожаваоци и пријатељи разиђоше се мало по мало, спремајући се да сутрадан дођу на укоп. Па ипак, Достојевски не оста сам. Петроградски студенти га не напустише; били су решили да последњу ноћ коју је Достојевски проводио на земљи пробдију крај свога обожаваног учитеља. Шта су те ноћи студенти радили испричао нам је касније митрополит петроградски, који, по обичају станује у манастиру Александра Невског. Неколико дана после погреба мајка повевши и нас оде митрополиту да му захвали за величанствени погреб који калуђери беху приредили моме оцу. Митрополит нас благослови, а затим поче причати своје утиске са студентског бдења: „У суботу увече отишао сам у цркву Светог Духа да и ја одам пошту телу Достојевског. Калуђери ме задржеше на вратима рекавши ми да је црква, за коју сам мислио да је празна, пуна света. Ја сам се тада попео у малу капелу која се налази на другом спрату суседне цркве, а чији прозори гледају у унутрашњост цркве Светог Духа. Један део ноћи провео сам пазећи на студенте а да ме они нису видели. Они су се молили клечећи, плачући, јецајући. Калуђери хтедоше да читају псалме. Али им студенти отеше из руку Псалтир и стадоше читати псалме један за другим. Још никада нисам чуо да се псалми тако читају! Студенти су их читали са гласом који је треперио од узбуђења, свака реч била је изговорена пуним срцем. И причају ми да су ти млади људи атеисти и да мрзе нашу цркву. Какву је то магијску моћ морао да има Достојевски да их тако приведе Богу“.
На дан погреба, у недељу 1. фебруара, (по Јулијанском календару, прим. В. А.) сви обожаваоци Достојевскови који су били заузети преко недеље, искористише празнични дан и дођоше да се помоле за покој његове душе. Тихи манастир Александра Невског, који се налази на обали Неве и чини сам себе, са својим многобројним црквама, са своја три гробља, са својим вртовима, са својом школом, са својом богословијом и духовном академијом, читаву малу варош, још из ранога јутра би поседнут од огромне масе света. Видећи да маса расте свакога тенутка, да испуњава вртове и гробља, да се пење на споменике и ограде, сироти калуђери се уплашише и обратише се на полицију, која одмах затвори улаз. Они који дођоше доцкан остадоше на великом тргу који се простире пред манастиром и остадоше ту до краја укопа, надајући се да ће на овај или онај начин продрети међу манастирске зидове или бар чути погребне песме када ковчег буде пренесен на гробље. Око девет часова изјутра стигосмо и ми колима пред велики улаз и врло се зачудисмо видећи га затвореног. Моја мајка сиђе, у свом жалбеном велу са кола, и поведе нас за руку. Један полицијски официр нам пресече пут.
– Више се не може проћи! – изјави он строго.
– Како се не може проћи? – упита зачуђено мати. – Ја сам Достојевскова удова и мене чекају у цркви да почну опело.
– Ви сте шеста удовица Достојевског која тражи да прође. Доста са лажима! Пустити више нећу никог да уђе, – одговори полицијски официр бесан.
Загледасмо се збуњени не знајући шта да радимо. Срећом, пријатељи су изгледали наш долазак; они дотрчаше и дигоше забрану. Са много муке успесмо да прокрчимо себи пут кроз масу која је испуњавала манастир, а са још више да се угурамо у цркву набијену светом. Када најзад стигосмо до места одређеног за нас, опело поче и би врло лепо. Хор саборне цркве је певао, владике служиле и изговарале заупокојене молитве. Касније, на гробу, дође ред на писце; говори су изговорени, по обичају пред отвореним гробом и трајали су неколико сати. Пророштво моје мајке испуни се тако у целости – још се никад није у Петрограду видео толики погреб“.
Према процени, сахрани Достојевског је присуствовало 60.000 до 100.000 људи. Таква почаст одавана је само преминулим царевима. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ То је реченица из Јеванђеља по Јовану, коју је употребио као епиграф у свом последњем роману „Браћа Карамазови“
Весна Арсић
