Поставка у Историјском архиву Новог Сада садржи и ексонате који сведоче о служби Срба у армијама држава које су постојале на нашим просторима у претходна два века
Како је изгледала опрема пилота Ратног ваздухопловства Југословенске народне армије, какав је био шлем српске војске са Солунског фронта, у чему се разликују четничка шајкача и партизанска „титовка” из Другог светског рата… И то, поред осталог, до краја маја могу да виде посетиоци изложбе „Војне капе и шлемови од средине 19. века до данас” у Историјском архиву града Новог Сада. Аутори поставке Зоран Вељановић и Дејан Крагић изложили су и униформе и војне ознаке које сведоче о прошлим временима, али су главни експонати који сведоче о служби Срба у војскама држава које су постојале на нашим просторима у поменутом периоду – војне капе и шлемови.
Изложбу, припремљену у сарадњи са Министарством одбране, а у оквиру обележавања Дана Војске Србије, свечано је 19. априла отворио потпредседник владе и министар војни Милош Вучевић. „Ова изложба знатно превазилази значај поставке. Њену припрему су помогли Министарство одбране, Музеј Војводине и Историјски архив града Новог Сада. Таква сарадња са, назовимо тако, приватном иницијативом која је обезбедила експонате, још није забележена. То улива наду да поимање културе, у оном класичном смислу – да се све што је вредно већ налази у музејима и државним институцијама – полако добија шире значење”, истиче Дејан Крагић за наш лист.
Он је колекционар предмета који сведоче о националној историји и оснивач удружења „Српско историјско наслеђе”. Иако предмети у његовој колекцији сежу чак до праисторије, фокус је ипак усмерен на Србију током последња два века. О периоду пуном историјских турбуленција најбоље сведоче трагови службе у државној управи. Отуда жеља да се то овог пута прикаже кроз представљање капа и шлемова.
„Србија има одличне колекционаре које држава, нажалост, не препознаје. Због тога истичем успех ове изложбе. Толико је значајних државних институција окупљених око истог циља, да помогну организацију изложбе за коју је министар одбране Милош Вучевић рекао да она сведочи о патриотизму, родољубљу, љубави према народу и држави. То је прича нашег народа”, каже Крагић.
Вучевић је на отварању изложбе рекао да она нема само културолошки карактер већ и едукативни, али и снажну образовну и васпитну компоненту. И да је војска неодвојив део не само друштва него пре свега нашег народа.
„Имали смо историјске периоде када нисмо имали државу, имали смо историјске периоде када смо губили државност стицајем историјских околности, притиском већих сила, некада и нашим грешкама, али тај слободарски дух који је увек био некако каналисан ка народној војсци није био избрисан и нико га није могао угасити. Зато је природно да смо данас и сви заједно и да, захваљујући сјајном колекционару Дејану Крагићу, који је несебично поделио са свима нама оно што је сакупљао годинама на понос, не само њега и његове породице него целе заједнице, целе државе, још једном видимо како се то развила Војска Србије”, рекао је министар том приликом.
Истичући значај сарадње са републичким и градским органима и установама на организовању ове изложбе, Крагић примећује да су државне институције углавном затворене за приватне колекционаре и њихов рад. А управо они често имају више успеха у потрази за историјским предметима и документима. Разлог је једноставан. За разлику од музеја који углавном чекају да их грађани позову и нешто им понуде на поклон (ређе за откуп), колекционари су стално на терену. Они међусобно комуницирају, лакше успостављају контакте.
„Колекционарство захтева велико одрицање. Средства за куповину предмета су увек ограничена, треба закинути негде другде. Избор је једноставан – с једне стране је пасија која је често јача од логике, као нека зависност, а са друге стране је реалан живот са рачунима, потребама деце, трошковима за одмор, поправке беле технике, аутомобила”, указује наш саговорник.
Многи колекционари не успевају да направе баланс између својих жеља и трошкова реалног живота. Неки попусте пред животним изазовима и продају колекције. Оне често заврше у иностранству и буду трајно изгубљене као сведочанство наше историје. Тако је, рецимо, немачка машина „енигма” за шифровање, којих је остало тек неколико у свету, завршила у иностранству. Када је понуђена нашим музејима да је откупе, била је сезона одмора. Рекли су „јавите се касније”. После тога се више нико није јављао.
„Припрема једне овакве изложбе кошта од две до пет хиљада евра. То су средства која може да обезбеди већина локалних самоуправа. Наша намера јесте да управо тамо где нема музеја донесемо историју и приближимо је пре свега најмлађима. Да виде колико историја може да буде атрактивна”, закључује Дејан Крагић.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Марко Лакић
Извор: Политика
