Репродукције и фотографије дела великог сликара, лични предмети, преписка са рођацима и пријатељима, албум породичних фотографија – пред панчевачком публиком
Панчево – „Ни у Италији немају сви људи укуса, као што ни сви Немци нису филозофи, нити сви Срби ’хајдуци’”, запис је Уроша Предић на полеђини једне репродукције фотографије из богате збирке документарне грађе Горана Николића – Неузинско из Опова, изложене у Народном музеју у Панчеву. Разнородни документарни материјал из сликареве заоставштине, у извесној мери до сада непубликован, расут је током минулих деценија по приватним збиркама, тематски је разнолик, али колекционарски усмерен, у временском распону од краја 19. века до уметникових позних година. Стручњаци музеја га разврставају на документе што су непосредно у вези са уметниковом стваралаштвом, личне предмете, репродукције уметничких дела са Предићевим белешкама и сведочанства са путовања.
Ту су репродукције у публикацијама и на разгледницама у вези са ауторовим богатим опусом, који илуструју његов рад, те документују сусрете, најчешће са чувеним вајарем Ђорђем Јовановићем, најприснијим Предићевим пријатељем и везе са поручиоцима. Потом штампане фотографије појединачних дела, икона и делова иконостаса, снимци ентеријера уметниковог атељеа са изабраним кадром затеченог инвентара и истакнутим композицијама у настајању. Засебну групу чине лични предмети, дописнице (разгледнице) пријатељица и колегиница сликарки – Зоре Петровић и Босиљке Валић и сликара Стевана Тодоровића, као и светлописи настали током посете имању Гедеона Геде Дунђерског и заједничка фотографија са Богданом Дунђерским.
„У преплитању различитих сфера, приватно–јавно, можемо посматрати репродукцију портрета Михајла Пупина (1919), знаменитог научника, а уједно Предићевог пријатеља, порученог за Матицу српску у Новом Саду. То се односи и на снимак амбијента атељеа са фокусом на портрете синовца Светислава (Славко) Предића и супруге Анђе Предић, чији су ликови сликарски овековечени као Урошев поклон младенцима 1912. године. Истиче се један хумористички цртачки запис, карикатура Бете Вукановић, ауторски препознатљива, репродукована на разгледници послатој из бање Верисхофен за Сентандреју. На њој видимо симпатичан призор, Предићеву фигуру посматрану с леђа у друштву једне женске фигуре, дате у физичком контрасту према његовој издуженој и испошћеној. Управо, слично овом виђењу Предићевог лика, и он сам је својеврсним приказима без претензија да се дубље посвети томе, карикирао слику своје спољашности радећи аутокарикатуре”, напомиње Димитрије Јованов, кустос историчар панчевачког музеја.
Део албума породичних фотографија чува галерију групних портрета Предићеве велике фамилије, док је уметников приватни свет обелодањен кадровима места која је походио, где је живео или су у њима живели његови рођаци. Посебну драгоценост представљају приватна преписка и разгледнице, које осим присног односа са рођацима, приказују знамените објекте, па и ретки призор сликареве родне куће у Орловату.
„Прозор у интимни свет уметников открива нам преписка (два писма Уроша Предића) са Вукосавом Вуком Велимировић, првом српском школованом вајарком, коју је упознао у Крушевцу током изгнанства за време Првог светског рата. Предићеве рукописе можемо лоцирати у времену и простору јер својом садржином директно упућују на одређене животне епизоде подржане визуелним материјалом. Нарочито занимљиве као интимне меморабилије, оне имају и шири значај за одгонетања дубина личности и уметничких порива аутора. Доимамо их као духовите и духом искричаве, вођене циљем, али често и дидактичним, услед увиђања одређених недостатака у приказима религиозних тема”, скреће пажњу Димитрије Јованов.
„Год. 1907. умире ми мати у 86. години живота. Орловат ми постаде одједном само успомена, наша кућа празна, и само један брежуљак имао је још привлачне снаге за мене. Осетих да сам усамљен и вукло ме некуд… Помишљах на Београд, Карловце, Загреб, Дубровник, када добих писмо од брата Јосифа са вешћу да је купио земљиште где ће да сазида кућу, па ме позва да дођем к њему и да дозидам и себи стан и радионицу у дворишту. После таке понуде нисам више имао шта да премишљам. Док се кућа зидала, отпочнем у Орловату свој последњи већи посао: слике за Горњу цркву у Панчеву, год. 1909. и улучим времена да одем на три месеца у Италију, тек да ме жеља мине и да видим шта сам све пропустио. Посетио сам Венецију, Фиренцу, Пизу, Сијену, Орвијето, Рим са околином и Напуљ са Помпејом и острвом Капри. Северне вароши нисам видео, јер сам се разболео од назеба у студеним музејима, те се морадох вратити кући”, тек је цртица из Предићеве „Аутобиографије”.
Изложба траје до 15. јула.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Олга Јанковић
Извор: Политика
