Некад се одричемо неке речи јер звучи застарело, а онда се, касније, тим „старинским” изразима једног дана вратимо.
Јер, имају неку дозу шарма и осећаја да у њима има нечега „домаћег“. Данас сведочимо повратку израза који су деценијама деловали као да припадају нечијој прабаби, а не савременом говору.
Једна од таквих речи је „збиља“. Некада чест израз, данас је многи користе као стилски украс, као замену за „стварно“ или „заиста“.
Слично се враћа и „надасве“ – реч која звучи као да је испала из говора неког старог професора.
Међутим, њено значење „изнад свега“ и даље је савршено јасно, прецизно и елегантно. Када желимо да нагласимо нешто важно, ова реч уме да звучи озбиљно, али не и претенциозно.
Још један повратник је „јамачно“, стара потврда сигурности, пандан данашњем „сигурно“ или „без дилеме“. У говору можда делује смешно, али у писаном тексту звучи као да боји реченицу благом иронијом.
Реч „велемајстор“, некада резервисана за шах и старе занате, данас се враћа кроз спорт, културу, па чак и интернет жаргон. Постала је симпатичан начин да се неком ода признање без претеривања, али са дозом топлине.
И, наравно, ту је „вазда“ – једна од најлепших српских речи која значи „увек“. Топла, кратка, ритмична, и дефинитивно вредна повратка. Често се чује у регионалним говорима, а полако се враћа и у шири, општи језик.
Да ли треба избегавати ове речи? Не, наравно. Њихов повратак сведочи о томе колико је језик жив и спреман да комбинује старо и ново.
Н. Мирковић/Дневник
