У савременом српском језику све се чешће чују речи које звуче као да су испале из старих књига, а заправо се полако враћају у употребу.
ЗБИЉА, НАДАСВЕ, ЈАМАЧНО, ВЕЛЕМАЈСТОР, ВАЗДА – нису архаизми у правом смислу, већ успавани слој језика који поново добија глас.
Реч ЗБИЉА данас делује књишки, али је заправо прецизнија и нијансиранија од обичног „заиста”. Она носи тон потврде који је и емоционалан и рационалан у исти мах.
НАДАСВЕ уноси јасно истицање – нешто је „изнад свега”. У савременом говору често је замењује неутралније „посебно”, али тиме се губи стил.
ЈАМАЧНО је готово нестало из свакодневице, иако пружа фину меру сигурности – између „вероватно” и „сигурно”. Управо та нијанса чини га драгоценим у писању.
ВЕЛЕМАЈСТОР је занимљив јер није нестао, већ је променио поље употребе. Од шаха и заната стигао је до метафоре за врхунског мајстора у било којој области.
ВАЗДА и даље живи у књижевности и регионалним говорима. Њена снага је у једноставности – значи „увек”, али звучи дубље и трајније.
У свакодневном, брзом говору оне могу звучати претенциозно или вештачки. Али у колумни, есеју, па и пажљиво стилизованом новинском тексту могу бити пун погодак.
Њихова вредност није у „старини”, већ у изражајности.
Рад на овом сајту помогао ND GLASS 032, Чачак:
