„Њеточка Њезванова“ је први пут објављена 1849. године као недовршени роман Фјодора Достојевског, јер је те године осуђен и прогнан у Сибир. Вратио се после десет година, али никада није довршио ово своје дело.
Њеточка Њезванова је сиромашна млада девојка која живи у Санкт Петерсбургу и из њене перспективе сагледава се судбина њеног очуха, музичара Јегора Јефимова, посвећеног својој уметности од које је начинио фетиш и оправдавао своје неуспехе. Њеточка је безрезервно веровала у његов таленат и због њега била спремна на све. И овде су на сцени дубока преживљавања и трауматичне страсти које одликују стил Достојевског.
Преносимо вам одломак из овог романа у коме је описан психолошки профил Јегора Јефимова:
„Да, али сромаштво је за њега сада постало готово срећа, јер му оно представља изговор. Сада може да убеди свакога да му само сиромаштво смета и, кад би био богат, имао би времена, био би без брига и одмах би се видело какав је он уметник. Оженио се у чудном уверењу да ће му хиљаду рубаља, које је имала његова жена, помоћи да стане на ноге. Поступио је као сањалица, као песник, али тако је увек и чинио у животу. Знате ли о чему он говори без престанка пуних осам година? Он тврди да је виновник његових недаћа жена, која му смета. Дигао је руке и неће да ради. А одузмете ли му ту жену, он ће бити најнсрећније створење на свету. Ево већ неколико година како није узео у руке виолину, а знате ли због чега? Зато што сваки пут кад узме гудало, сам у себи мора да закључи да је ништавило, нула, а не уметник. А сада, док гудало лежи по страни, он има ма и најмањи зрачак наде да то није истина. Он је занесењак; мисли да ће одједном, некавим чудом, изненада, постати најпознатији човек на свету. Његово гесло је: aut Caesar, aut nihil (или Цезар или ништа), као да се може постати Цезар тако одједном, у тренутку. Он жуди за славом. А ако такво осећање постане главни и једини покретач уметника, онда то више није уметник, јер је већ изгубио главни уметнички инстинкт, односно љубав према уметности, само зато што је то уметност, а не нешто друго, не слава“.
Весна Арсић
