У анализи ћирилица и агрономија разговарамо са агрономом Сашом Стевановић из Чачка са питањем како види ову везу?
Тачна је констатација на вашем сајту-да је ћирилица вековима била носилац писмености, духовности и
културног идентитета народа православне традиције, али ја мислим да је треба допунити и чињеницом да без
агрономије тачније пољопривреде то никада не би успели да одржимо јер је управо та грана привреде
омогућила економски па и физички опстанак српског народа. Илустрације ради навешћу податак да је на
основу пописа стоке 1866 године Србија по броју стоке у односу на број становника била најразвијенија земља
у :имала је највише свиња на свету, била је друга по броју говеда,оваца и коза и десета по броју коња.
Зашто сте се определили за агрономију као професију?
На то питање ми је лако да одговорим – ја сам рођени сељак,дипломирани сељак и цео сво живот сам посветио
раду у пољопривреди и селу. Када сам био директор банке у Чачку и она је била пољопривредна банка
Агробанка. И ожењен сам колегиницом која је агроном.
Наравно,ја сам рођен у селу Текије код Крушевца у породици коју зову Матевчани јер смо пореклом из села
Горњи Матејевац код Ниша где су се моји преци преселили у сеобама под Чарнојевићима из села Јањево на
Косову у које су се доселили из Дубровника где су били трговци око 1300 године и први наш предак тамо је
био Мате.
Први мој предак у селу Текије Филип Матевић је рођен у Горњем Матејевцу и био је учесник Првог српског
устанка и боја на Чегру 1809 године у коме су устаници поражени. Поред шанца на Чегру један је био и у
Горњем Матејевцу па се Филип повукао са породицом и населио у село Текије у коме је живео 40 година и
сахрањен 1849 године. Постоји прича о Филипу (коју је записао Здравко Костић) који је је убио турског бега
Маџу у Текију због дрскости када је отео девојку из родитељске куће. Филип је имао седам синова по којима се
данас презивају породице у селу: Стеван, Обрад, Јевта, Добра, Вељко, Рака и Стефан. Моји су Стевановићи са
следећим родословом:
1.Филип Матевић (умро 1849-споменик на гробљу у селу Текије)
2.Стеван, Филипа,Матевић (непознати подаци о рођењу и смрти, нема споменик јер је вероватно погинуо у
неком рату)
3.Василије, Стевана,Стевановић (умро-1919)
4.Матеа, Василија,Стевановић (1861-1941)
5.Драгомир, Матеа,Стевановић (1899-1943)
6.Љубиша, Драгомира,Стевановић (1922-1945)
7.Мирослав, Љубише,Стевановић (1944.2024)
8.Саша,Мирослава, Стевановић (1966-)
9.Страхиња, Саше,Стевановић (2005-)
9.Сузана, Саше,Стевановић – удата Белић(1988-)
10.Ђурђа, Александра,Белић (2019-)
10.Вукашин, Александра,Белић (2022-)
Јасно је зашто су ово важни подаци јер је то та ћирилица која нас обликује, којом су исписани подаци на свим
споменицима мојих предака, која нас је задржала у вери јер славимо славу Лазареву суботу( посвећену свецу
кога Исус првог васкрсао) али коју у селу нико тако не зове већ Свети Лазар (по Светом Кнезу Лазару
Хребељановићу оснивачу град Крушевца) кога су они славили као највећег мученика који је погинуо да би
сачувао Србе ,веру и ћирилицу. Код нас у селу је Видовдан најзначајнији дан када се у нашој парохијској цркви
Светог Илије у суседном селу Макрешану сваке године окупе сви верници, понесу ручак у порту цркве поставе
на столове а свештеници држе парастос за погинуле у ратовима од Косовске битке до данас а нажалост
спискови погинулих су велики. То је наша ћирилица коју су ме училе прабаба и баба а биле неписмене,водиле
на Видовдан у цркву,ту сам лекцију најбоље научио и трудим се да је пренесем мојим потомцима .Ту ћирилицу
ми имамо у генима и она опстаје јер смо ми како је мој отац знао да каже„старински људи„и не могу
новотарије и искушења разна која носи савремено друштво да раскину ту нит која се вековима провлачи а ми
ништа не мењамо,чак су нам и кумови исти већ двеста година из суседног села Дедина. Када сам био млад
било је срамота бити сељак а пољопривредом се бавити непопуларно. Сви моји преци су се бавили
пољопривредом у селу Текије и то ратарством и сточарством а ја сам то наставио уместо на том имању већ у
привреди након дипломирања на Агрономском факултету у Чачку где сам се оженио колегиницом и засновао
породицу са којом живим и данас у Чачку.
Како сте почели да радите као агроном?
Почео сам врло рано да радим стручне послове,пре него што сам дипломирао. Увек сам био амбициозан хтеосам све и одмах да радим да се докажем грабио сваку прилику.У струци сма најпре као студент писао за часопис „Наше село„ који је на ћирилици излазио у Чачку а уређивао га је покојни професор Арсен Станчевић, легенда чачанског Института за воћарство. Ту сам зарадио прве хонораре. Био сам одличан студент и највише сам се плашио да не постанем теоретичар што рече покојни чика Деса из мог села„Теорија без праксе је као молба без таксе – не вреди ничему„. Зато сам се трудио да што пре нучим практично резидбу воћа и то сам захваљујући колегама са Института за воћарство савладао као студент и касније се годинама тиме бавио,зарађивао орезујући и одржавајући воћњаке у ширем подручју Западне Србије. Увек сам сматрао да ме држава није школовала да имам велику плату и леп посао већ да ширим пољопривредну културу и унапређујем пољопривредну производњу што и данас радим.
Случајно сам своју професионалну каријеру започео у предузећу „Милоје Закић“ (садашња Трајал корпорација) у сектору друштвеног стандарда који се бавио исхраном радника и производњом хране и одмах израдио осам прединвестиционих студија за више врста примарне производње и прераде пољопривредних производа што се касније испоставило да сам до данас руководио предузећима која су имале све врсте исте у производном програму.Трајал је значајан у мојој каријери јер сам тамо и започео научно-стручни рад из области пољопривредне механизације о пољопривредним пнеуматицима и до данас имам објављених шест категорисаних научно-стручних радова.
Након тога сам у Краљеву,Лучанима и Чачку руководио са већим бројем предузећа која су се као основном делатношћу бавиле биљном и сточарском пољопривредном производњом и прерадом меса, млека, кромпира, воћа,поврћа,брашна,пекаром,производњом сточне хране и др.
Посебно треба поменути период од 2000 до 2012 године где је дошло до уништавања друштвених предузећа и приватизације када сам довео инвеститоре који су у поступку приватизације купили осам предузећа која су купљена ради програма и даљег развоја производње а не ради имовине као у већини других случаја.У свим тим предузећима којима сам руководио су реновирани и опремљени савремени погони за производњу готових производа за извоз на тржиште махом Црне Горе и Италије.То су следећа предузећа: ДД Сточар Чачак, Житопромет АД Чачак, ЗЗ Пољопромет Мрчајевци, ЈВУ Ветеринарска станица Чачак, ЗЗ Задругар Чачак, Краљевачка индустрија меса ДОО Ратина-Краљево, Живинопродукт, ДОО Врањска Бања – Врање,Напредак ад, Велика Греда-Пландиште. При томе смо запослили око 500 радника и више стотина коопераната у биљној источарској производњи. За наведене резултате сам добио Награду за развој предузетништва 2007 године одРегионалне привредне коморе Краљево. Поред тога био сам директор и члан више задруга у Западној Србији, као и члан скупштине Задружног савеза Србије око десет година при чему сам узео активно учешће у државном пројекту „500 задруга у 500 села„ и радио на формирању преко 20 нових задруга од којих су на основу мојих пројеката добиле бесповратна средства (сваке године програма по једна).
Данас се бавим пословима пословног саветовања у агрокомплексу и активно радим на довођењу инвеститора и развоју исте.
То је та ћирилица, не само писмо већ рекао бих начин размишљања и мој својеврсни мото:„Развој и унапређење производње и пословања на свим нивоима ради стварања повољног амбијента и услова за живот свих грађана Србије.„
Приредио: Александар Јовановић
