У Краљевини Србији се, наравно, писало ћирилицом. Осим у делу Далмације, ћирилица је била једино писмо српског народа, као и суседних православних народа Бугара и Румуна, до 1860. од када је поступно замењивана латиничним румунским алфабетом до 1920.
Латинично писмо је уведено у Краљевини прво у поштанску употребу током окупације у Првом светском рату. Да би цензура лакше контролисала пошиљке сва писма преко Црвеног крста морала су да буду писана латиницом.
На првој фотографији је пошта у Косовској улици у Београду, где аустроугарски војници имају предност пред шалтером. На другој, дописница са Солунског фронта.
Ово је мање представљало проблем породицама у Србији, оне су на располагању имале различиту помоћ и окупационе администрације и ђака који су почели да уче писање латинице у школама, а много више војницима на фронту и у заробљеништву, који већином нису знали ни ћирилицу.
По окончању рата и уједињењу, употреба латиничног писма је подстицана из идеолошких разлога, најчешће тако што су многе новине и магазини штампали текстове са наизменичним ћириличним и латиничним писмом. Исто се догађало и са истицањем назива фирми и рекламама.
Употреба ћирилице никада није економски подстицана иако је службено писмо.
Данас у Србији би требало да се обезбеде пореске олакшице за истицање назива фирме или реклама на ћириличном писму. То је један од начина за очување националног идентитета.
Извори: ФБ Ројалистички клуб / Расејање инфо
НЕУК, НАИВАН И ГЛУП — ДУПЛО СТРАДА
Ћирилица се не може вратити у живот преко економског (плаћеног) подстицања. Нико други не чува тако своје писмо. Оно се чува наа један једини начин који постоји у целом свету, па и код наших суседа Хрвата. Писмо своје се нормално, природно чува у сваком језику на свуда исти, јединствен начин — тако што се сваки језик нормира у струци и правописно на једном, свом писму. То једино значи да се српски језик мора нормирати на једном, свом писму ћирилици. Сви други лингвисти су нормирали свој језик и у правопису су то урадили с једним својим писмом. Једини српски лингвисти и данас имају нормиран српски језик на свом ћириличком и хрватском латиничком писму. Насилна и политичка фаворизација у Југославији (данас и у Србији) учинила су да се ћирилица све више избацује из употребе и људи се навикавају само на једно (латиничко) писмо. Такав је „тренд“ у Србији. Многи глупо мисле да ако немамо и друго, латиничко писмо у свом језику, ми Срби не можемо да живимо.
Ми треба да знамо и хрватско писмо, као што поједини Хрвати знају и српско (ћириличко) писмо, али само Срби све више истискују из употребе у свом језику српско писмо у корист хрватског писма. А, онда, поједини лингвисти чак лажу да је „и (хрватска) латиница српско писмо“, што је циљна лаж да се што лакше избацује српско (ћириличко) писмо, омиљавањем хрватског писма Србима, често по „сстокхолмском принципу“. Тако се брукамо и предајемо своје књиге на хрватској латиници хрватској културној баштини. Тако данас (и увек) неук и блесав (у овом случају српски лингвисти и обманут народ) дупло страда и асимилује се (као што се то догодило полатиниченим Србокатолицима, а, како ствари глупо стоје, догодиће се ускоро и православним Србима да буду асимиловани).
Наздравље нам наша лингвистика и политика!