У Краљевини Србији се, наравно, писало ћирилицом. Осим у делу Далмације, ћирилица је била једино писмо српског народа, као и суседних православних народа Бугара и Румуна, до 1860. од када је поступно замењивана латиничним румунским алфабетом до 1920.
Латинично писмо је уведено у Краљевини прво у поштанску употребу током окупације у Првом светском рату. Да би цензура лакше контролисала пошиљке сва писма преко Црвеног крста морала су да буду писана латиницом.
На првој фотографији је пошта у Косовској улици у Београду, где аустроугарски војници имају предност пред шалтером. На другој, дописница са Солунског фронта.
Ово је мање представљало проблем породицама у Србији, оне су на располагању имале различиту помоћ и окупационе администрације и ђака који су почели да уче писање латинице у школама, а много више војницима на фронту и у заробљеништву, који већином нису знали ни ћирилицу.
По окончању рата и уједињењу, употреба латиничног писма је подстицана из идеолошких разлога, најчешће тако што су многе новине и магазини штампали текстове са наизменичним ћириличним и латиничним писмом. Исто се догађало и са истицањем назива фирми и рекламама.
Употреба ћирилице никада није економски подстицана иако је службено писмо.
Данас у Србији би требало да се обезбеде пореске олакшице за истицање назива фирме или реклама на ћириличном писму. То је један од начина за очување националног идентитета.
Извори: ФБ Ројалистички клуб / Расејање инфо
