НАРОДНА скупштина РС је пре две године усвојила Предлог Закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћириличког писма. Тим законом, језик српског народа и ћириличко писмо дефинисани су као нематеријално културно добро од изузетног значаја за Републику.
Уредили смо систем заштите и очувања језика српског народа и ћириличког писма и прописали обавезу да се приликом коришћења у правном промету користи стандардизован облик језика српског народа и ћириличког писма. Утврђен је Савет за стандардизацију језика српског народа и ћириличког писма, као и управни и инспекцијски надзор, каже за „Новости“ Жељка Стојичић, министарка просвете и културе Републике Српске.
– Овај закон представља и заједничко деловање у области језичке и културне политике Министарства културе Србије и Министарства просвете и културе Српске, дефинисано у Повељи о српском културном простору, документу који представља заједничку политику деловања у области културе Републике Српске и Србије – истиче министарка.
Министарство просвете РС је још 2017. покренуло кампању „Читајмо заједно“ која за циљ има популаризацију и промоцију књижевности и културе читања. У 2022. је концепт кампање био заснован на заштити ћириличног писма и промоцији домаћих младих уметника и дизајнера.
– Крајњи циљ кампање био је да се укаже на основни проблем када је у питању заштита и коришћење ћириличног писма, а то је заправо недостатак довољног броја одговарајућих ћириличних фонтова у контексту графичког дизајна. Студенти Академије уметности у Бањалуци и Академије ликовних уметности у Требињу доставили су на јавни позив, који смо расписали, дизајн плаката са илустрованим приказом слова азбучног писма. Изабрано је 15 решења десет студената која су у октобру, месецу књиге, приказани на билбордима, што је имало велики одјек у јавности – наводи министарка Стојичић.
Примат у односу на латиницу
КАДА се говори о заступљености ћирилице у образовном систему Српске, министарка истиче да је ћирилица значајно заступљена у образовном систему Српске и има примат у односу на латиницу.
– Уџбеници су штампани на ћирилици, ћирилица је писмо које се прво научи у школама, а и већина лектира је штампана на ћирилици – каже Стојичићева.
Према њеним речима, једна од важних мера је промоција и афирмација ћирилице кроз изражену подршку домаћим издавачима да објављују књиге писане ијекавицом на ћириличком писму.
– Министарство просвете је успоставило систем редовног годишњег откупа књига од издавача, а значајно се подржава и издавачка делатност Удружења књижевника Српске, Друштва чланова Матице српске – огранак у Српској, као и активности Друштва наставника РС – појашњава министарка.
На питање „да ли је ћирилица довољно заступљена у Српској, јер многи натписи су на латиници и стиче се утисак да је више латинице него ћирилице у јавном животу“, министарка одговара: У сарадњи са организацијама и установама којима је заштита и очување језика и писма једна од примарних одредница делвања, требало би отворити дијалог о тим питањима у медијима и инсистирати да веб презентације и портали институција, културних, образовних и јавних установа буду на ћирилици и на енглеском.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: С. Мишљеновић
Извор: Новости
Ако српски лингвисти и власт никада не умеју да науче. нека препишу, макар од Хрвата
Овде је, с правом и добром намером пренет овај текст уз Новости. У њему има неколико лоших објашњења и намера у РС у вези с ћирилицом.
Није само реч о некаквом сумњивом утиску, него о чињеници да се и у Србији, па није онда чудно што је стање слично или исто и у Републици Српској. И у једној и у другој републици наши и лингвисти и власти још никако да се опамете, а, уз то, неће да уче од других успешнијих у томе и да се на њих угледају, кад већ, како изгледа сами не могу или неће да схвате како је нормално понашати и са својим језиком и са својим писмом како то они (други) раде са својим језиком и писмом.
Из речи, за мене максимално поштоване министарке просвете и културе (одличан спој две важне области у свакој држави) РС Жељке Стојичић, одмах се види лош утицај стогодишње српске заблуде на данашње решење питања писма српскога језика у двоазбучју, што је морало, макар као у Хрватској, престати да се примењује као у „српскохрватском језику“ по Новосадском, давно мртвом, договору о српскохрватском — хрватскосрпском језику и писму и (немогућој у пракси) „равноправности писама латинице и ћирилице. У Југославији, поготово комунистичкој никада ћирилуица није ни била нити јее могла бити равноправнаа с (хрватском) латиницом, јер је била планирана и до данас 90-процентно исфаворизована у јавности хрватска абецеда — гајица, што се, по некаквој бесмисленој инерцији наставила и после разбијања Југославије све до данас, свакако на велику штету Срба и њиховог ћириличког писма. То не виде, а, у ствари, неће да виде и да за то чују сви они који превише мрзе све што је српско, па зато посебно не подносе српско ћириличко писмо (као што су међу првима они који се у Србији данас зову „другосрбијанци“. Они су понекад манипулантски за „оба писма“, али никада не користе лично, за своје потребе оба писма или ћириличко писмо, него увек користе хрватско латиничко писмо.
Сирота знањем о манипулацији ћирилицом данас у Србији (неуставни правопис и закони, од којих је други закон усвојен истовремено у Скупштини Србије и Српске) и Републици Српској 15. септембра 2021. до сада највећа и најтежа чиста превара против ћирилице самим тим, довољно је само то рећи, што су грађани Србије и Српске доведени у позицију да, у вези с ћирилицом, чак немају иста права и обавезе, што служи само томе да се једино српски народ и даље наставља делити по писму, као да нам су недовољне све друге међусобне деобе по многим основама. Да је Жељка Стојчић у вртлогу тих српских самоманипулација у вези са српским писмом, одмах се види по овој њеној реченици: „КАДА се говори о заступљености ћирилице у образовном систему Српске, министарка истиче да је ћирилица значајно заступљена у образовном систему Српске и има примат у односу на латиницу.“
Дакле, каже министарка, „ћирилица је значајно заступљена“ и има „примат“. Наше министарке и Србије и Српске, као ни сви други у власти Србије и Српске — нису способни да се, у вези с писмом угледају на било кога другог, па чак ни на прве наше комшије Хрвате. Може ли ико нормалан да замисли да неки Енглез, Хрват, хајде Хрват који нам је (вероватно не баш по великој жељи ни Срба ни Хрвата) први комшија и говори с нама истим језиком: да ли би он рекао да је „хрватска латиница значајно заступљена у хрватском језику“ и да латиница има „примат“ (првенство) у хрватском језику. Докле ћемо ми Срби да будемо слепи па да не видимо или, биће пре, да — нећемо да видимо зашто и како губимо писмо. Па, треба им, изгледа довољно просто рећи: зато што једини ми Срби (наметањем наших лингвиста и власти и данас) форсирамо и даље велику самопревару да само српски језик — не може да живи без два писма (српског ћириличког у огромној мањини у јавности и хрватског латиничког у огромној већини — око 90 одсто данас у Србији и Српској). За разлику од никада недоучених Срба и њихових лингвиста и власти — Хрвати (т. њихови лингвисти) су одмах по отцепљењу укинули шизофрено двоазбучје и написали у свом правопису да се хрватски језик данас пише латиницом (навели су свој састав латинице) и дописали последњу тачку (8. по реду у одељку ПИСМО): „Све што су Хрвати у прошлости објавили на ћирилици то, такође, припада хрватској културној баштини.“
Па српски лингвисти, ако не смете и не знате да се угледате на све друге лингвисте у свету, препишите (као стогодишњи лоши ђаци) ово што су Хрвати нормално написали!