„Срби су поново пронашли своју душу“, узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч дефинитивно успео. Знао је да ће фронт бити пребачен на Балкан и да ће енглези предахнути од авионских напада и разарања, а то је и палтио енглеским фунтама. То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: „Ми смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“
Да ли је могло бити све другачије… У времену највећег зла које се десило човечанству, у времену бруталног нацизам и фашизам! !????
Шта је предходило суровом догађају…
Мало људи је говорило да је то изазивање најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину.
Као да нисмо разумели околину (а хрвати односно усташе су то једва дочекали, то наше бунило и опчињеност југословенством и братством и јединством) и ту видели опасност, да су све земље са којима смо се граничили сем Грчке били у пакту са Немцима… а имали смо опцију неутралности, до одређених стратешких момената и напредовања савезника.
Као да смо заборавили, како смо осакаћени изашли из Великог рата са 1.250,000 жртава. Србија је у Великом рату изгубила 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од чега је 60 одсто погинуло, а десет одсто је било трајних инвалида. Србија је у Великом рату „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“. Али, за све то ,,захвалиће“ нам се наша ,,браћа“ усташе, знамо на који начин… дечијим логорима и са преко 800,000 покланих и измасакрираних Срба, бацани у јаме, раке и крвљу натопљену Саву. А те затрпане јаме ни данас нису отворене.
Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ, наравно не за хрвате и словенце.
Уместо тога, Југославија је упала у рат без плана, била уништена, а њен већински, српски народ, физички десеткован и политички разорен. Пучисти су се разбежали а други гледали да из тог јавашлука преузму контролу не гледајући на жртве и свакодневно разарање… у тој тмини Срби су почели да се деле и преузимају нову идеологију заборављајући чак и на оца, брата, цркву, славу, православље, краљевину… све супротно од те идеологије било је сурово кажњавано. И тако олакшасмо окупатору и уђосмо у срамни грађански рат где је брат брата убијао (било на којој страни).
Главно жариште било је слободна територија у Србији и Ужичка Република, која је одолевала пуна три месеца офанзиви Немаца. Немци су кренули пуном жестином током октобра и новембра 1941. године. Вршили су масовне репресије и зверства над српским становништвом.
Ради одмазде, Немци су издали наредбу по којој ће за једног убијеног немачког војника стрељати сто Срба. Та наредба је нажалост примењивана.
Први већи масакр десио се у Драгинцу.
ЗЛОЧИН У ДРАГИНЦУ… СКОРО ЗАБОРАВЉЕН
Питам се зашто злочин у Драгинцу код Лознице нема у уџбеницима и медијима, а и слабо ко зна за тај нацистички злочин који има исте размере као и злочин (масакр) у Краљеву (од 15. до 17.октобра) и Крагујевцу (од 19 до 21.октобра).
То је злочин када су стрељани становници Јадра који су извршили немци у периоду од 14. до 19. октобра 1941. год. Тада су убијана деца (више од 300), жене, мушкараци и стараци, спаљена су и села, имовина и побијена сва стока.
Село Драгинац сведочи о једном од првих масовних злочина почињеним над цивилима (Србима) од стране нациста у Другом светском рату у Србији.
Све се то десило после формирања НОВЈ од стране Комунистичке партије, када су кренули са нападима и саботажама на окупаторске снаге. Немци су пребацили своју 342 дивизију из окупиране Француске у Србију са задатком да „угуши устанак” и поврати ослобођену територију. Ова јединица била је позната по зверствима у Мачви, Шапцу, Лозници и околним селима. Тада су Немци били поражени од стране партизанских јединица, у близини Драгинца 14. октобра 1941. год.
Али, проблем је био што нејач, деца и жене нису могли да буду брањени.
То смо олако заборавили… Зато имамо и овако запуштено обележје.
Знало се и да је Немачки командант Франц Беме 10. октобра издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет… то се изгледа олако схватило, што је имало за последицу огромно страдање од стране немачких нациста. Који су се светили над недужном децом, женама и старцима. А знамо добро да су све земље око нас биле у пакту са Хитлером, а знамо и да нам је претила велика опасност од, до тада ,,браће“ хрвата и формираних усташких редова које су већ по почетку рата кренуле у зверско убијању свега што је српско. Србија је тада била у врло тешкој ситуацији и окружењу, били смо доста лак плен за окупатора.
ЗЛОЧИНИ НЕМАЧКИХ НАЦИСТА У КРАЉЕВУ
Одмах затим и Краљево је претрпело огромно нацистичко зверство, стрељање недужних цивила се догодио у знак одмазде због устаничке активности у околини града, односно како би се деблокирао град. Први таоци од стране нациста (немаца) су узети 14. октобра, потом је у ноћи 15/16. октобра стрељано 1736 људи. Укупно у Краљеву је стрељано око 2200 недужних људи.
КРАГУЈЕВАЦ
Одмах убрзо после Драгинца и Краљева, десио се и нови сурови злочин нациста у Крагујевцу
У Крагујевцу су у знаку одмазде затворили више од 7000 недужних грађана и ђака и стрељали око 3.000 грађана 21. октобра 1941. године, међу којима и целе разреде ђака (децу) крагујевачке гимназије, злочинци су стрељали више од 300 недужне деце. Крагујевац је био завијен у црно, туга небеска… сурови геноцидни нацисти и фашисти су били немилосрдни.
Узрок ове тешке крагујевачке трагедије је можда и непромишљени напад удружених партизана и четника на немачку колону на путу између Горњег Милановца и Крагујевца. У том нападу је погинуло 10 и рањено 26 немачких војника. Када су се немачки војници повукли према Крагујевцу, водили су са собом и своје рањенике, али су оставили мртве војнике. То је изазвало још већи бес и тежњу за осветом код Немаца.
Знамо да је Немачка врховна команда донела средином септембра 1941.год једну сурову одлуку: да за сваког убијеног немачког војника стреља 100, а за сваког рањеног војника стреља 50 невиних људи (талаца). Ова одлика саопштена је српском народу путем штампе, радија и плаката. Најчудније је то што су за све то знали и партизани и четници! Али и тај напад партизана и четника морамо са једне стране разумети у том тмином обавијеном времену фашистичког и нацистичког зла и пакла који се надвио над Србијом.
Ево и детаља који је наступио после напада… који описује ту неописиву страшну патњу у Крагујевцу.
Невероватно, нацисти су кренули да се свете и над децом, где је ту биће и разум човека? Не, то су биле геноцидне звери.
Лазар Пантелић, директор друге мушке гимназије у Крагујевцу, био је издвојен из групе за стрељање. Када је видео много својих ђака, питао је немачког официра: “Куда ће ова деца? Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите!“ “Не може“ гласио је одговор. “Онда мени није место овде. Мени је место са својим ђацима!“ Отишао је у смрт са својим ђацима, остављајући код куће петоро своје деце.
Један од наставника, који је загрлио дете поред себе, пре него што су га меци пресекли по телу, изговорио је: „Пуцајте, ја и даље држим час!“.
Уххх…
Аутор: Ђорђе Бојанић
Извор: Српска историја
