Овај новинарски напис написао сам 19. марта 2002. године за часопис „Ревија 92“, у коме сам до тада објавио 105 написа. Тада сам већ био у немилости редакције „Ревија 92“, а да то нисам знао. Променио се главни и одговорни уредник листа и испоставило се да је мој рад на тексту у том тренутку био узалудан.Прошло је 20 година. У стварању неоробовласничког поретка појавили су се кемтрејлси. Услови за живот су погоршани због све веће загађености ваздуха. Почела су ископавања опасних супстанци попут плутонијума. Нове технологије попут 5Г и 6Г омогућавају ефикаснију контролу људи од микрочиповања. Биоинжињеринг је напредовао. Све више је нано робота, а вештачка интелигенција је нови изазов, будући да је заглупљивање „испирањем мозгова“ направило још већи душевни јаз. Кинези су показали како изгледа технолошки препарирани човек.
Нови светски поредак условио је значајне промене у теорији, стратегијама, доктринама, регулативи и пракси ратне вештине. Неоружани облици агресије сада доминирају и потискују њене оружане облике. Примењује се и „напад на људски мозак“ (неокортикални рат), ради придобијања становништва нападнуте државе да прихвате и присвоје интересе агресора.
Када је реч о неоружаним облицима агресије, јасно је да они само условно могу бити војна тема, будући да, превасходно, припадају проблемима цивилног дела друштва. Уосталом, оружане снаге не могу, јер немају средстава нити начина, да бране државу од економског, информатичког, психолошког, или на пример, културолошког напада. Тежиште ратовања померено је у последњој деценији 20. века ка доследној примени принципа Сун Цу Вуа да је „најбоља стратегија савладати непријатеља без борбе“ и начелима непобедивог Гориношо Мусаши Мијамота, који је тврдио да се „суштинска вештина вођења рата, налази на месту где су отклоњени облаци незнања“. Наиме, савремени агресор настоји да разбије изнутра државу коју напада, а војну претњу држи у приправности попут „Дамокловог мача“, као сталну претњу, и каткад примењује војну силу, невољно, тек када неоружаним облицима интервенције не успе да оствари своје интересе и постављене циљеве.
Уосталом, први пут су у америчкој војној доктрини поменуте тзв. цивилне операције, „мировне операције“ и „наметање мира“. У тим „цивилним операцијама“, наравно, не учествују цивили већ војска, а с друге стране познато је да су Сједињене Америчке Државе постале потпуно милитантне, јер осим мега капитала и војне индустрије бројни цивилни подсистеми, као што је школство, наука и здравство, у функцији су припрема за рат или оправдавања ратова у којима учествује једина суперсила на прагу 21. века.
Сукобе на размеђу другог и трећег миленијума предвидели су мислиоци попут Гуљелма Ферера, владике Николаја Велимировића, Томаса Мана, Јустина Поповића, Луиђи Пирандела, Јована Дучића, Карла Сфорце, Милоша Црњанског и Николе Тесле.
Предвиђајући светске ратове због оприрођене похлепе западне тзв. квантитативне цивилизације, која „мора да се шири“ не би ли преостале планетарне ресурсе искористила за свој прогрес, наведени интелектуални великани упозоравали су свет да после Првог светског рата неће бити правог мира до коначног „тоталног обрачуна“.
У чувеном технолошком манифесту „Светски систем“ објављеном 1900. године Никола Тесла је, предвиђајући Интернет и размишљајући о балансирању енергија, односно о смањењењу разлике потенцијала нападача и нападнутих, записао да ће се стећи услови за „тотални рат у којем ће учествовати сви против свих“. За то су већ 2015-те године створени услови, јер су снаге великих сила у непрестаном додиру, због домета софистицираног оружја велике прецизности, а појединци су, дакле не само државе и организације, у непрестаној комуникацији тако да и они могу различитим „џокер сценаријима“ изазвати ратове и утицати на њихов ток и ефекте. Једнако значајна одредница „информатичког доба“ је феномен „убрзаног историјског времена“.
Научници попут руског академика Сергеја Капице предвиђају да ће се у првих десетак година 21. века појавити више догађаја него током целог 20. века, у који је свет ушао без авиона, а изашао из њега с ракетама, компјутерима, сателитима „убицама“ и космичким платформама.
О садашњем времену је француски социолог Серж Московиси, у радио интервјуу рекао новинару Емилу Ноелу: „Немамо времена да имамо времена“. Зато није чудно што је амерички сенатор Сам Нан, говорећи о људском фактору као ограничавајућем елементу у руковању модерном техником, и о „јазу (не)знања“, забринуто упозорио да је 46 одсто војника примљено 1979. године у оружане снаге САД већ тада било неспособно, због степена интелигенције и (не)знања, да за време служења војног рока схвати намену већине тастера на командној табли у тенку.
Аутор; Светозар Радишић
Извор:
