Ратовали су свуда где је требало бранити заставу отаџбине: против Турака, Бугара, Швабе, Арнаута… Белеге им годинама нагризају кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало.
О војничким знамењима украј пута Кокин Брод – Јасеново – Бела Река више говоре слике него речи…
Туго и бруко, крајпуташка… Годинама их нагризају кише, ветрови, лишајеви, људски немар, сви помало…
У епитафу на студеном камену, сроченом за вечни спомен, и родбина и клесари, наивци, имали су намеру да немим дозивом зауставе путника, да приђе и прочита судбине и кратке животописе, кога су за собом оставили…Док је и века и света, нека се зна…
Ратовали су војници свуда где је од 1912. до 1918. године требало бранити заставу отаџбине: против Турака, Бугара, Швабе, Арнаута… И гинули су ратници далеко од родног краја, остављали кости у заробљеничким логорима, нестајали у морским дубинама…
– Постављање надгробних обележја на местима где покојник није сахрањен стари је обичај. Ова места, по обичају означавају празне гробове. Неколико записа на споменицима у селу Радаљеву ово и потвређује: „Хладна и студена стено, овде не постоји моје тело“. У многим крајевима се сматрало ,а и данас се сматра, да је то сахрањивање покојникове душe – записао је пре три деценије Драгутин Драган М. Радивојевић, из Ивањице, сабирајући у књизи „Камена казивања ратника“, епитафе са крајпташа.
Вајари рестауратори су последњих година у нововарошкој општини само два крајпуташа враћали у првобитни изглед, чистили им маховину, лечили оштећења и пукотине…У неколико случајева су породице обнављале епитафе… Остале су заборавили потомци, наследници имања и држава, коју су нам јунаци оставили у аманет.
А крајпуташи су, како су ми некад казивали неки од учитеља историје и земљописа, као и она чувена песма бола и наде „Тамо далеко“, у родољубљу искрена и патњи узвишена – треба да нас пробуде, опомену, да нас придигну и покрену из заборава…
Аутор: Д. Гагричић
Насловна фотографија: Неми дозиви – заборавили их потомци, наследници имања и држава (Фото: Д. Гагричић)
Извор: Златар инфо
