Поштовани читаоци,
Овако је Миодраг Илић професор у пензији из Панчева пренео своју беседу 2015 године својим ђацима и колегама на празник Светога Саве, 27. јануар 2015. у манастиру Војловица. Професори и ученици Машинске школе Панчево).
[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Приредио
Милорад Ђошић[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing][wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Беседа професора у пензији Миодрага Илића у манастиру Војиловица
Поштоване колеге, драги ученици… Срећна вам слава и празник просвете.
И овога пута желели смо да делујемо у духу нашег занимања,едукативно.
Овај свечани дан смо започели посетом средњевековном манастиру Војловица. Подигнут је крајем 14-ог века. Више пута рушен од душмана али увек вером обнављан… После великог рата у миру, 50 година заробљен, окован фабричким димњацима, вероватно као такав једини на свету… и најзад пре десетак година отворен и слободан…
А основао га је нико други до деспот Стефан Лазаревић, син Светог Кнеза Лазара… рођак и наследник Свете Лозе Немањића… Био је велики витез, државник и један од најобразованијих људи свог времена, како и доликује човеку таквог порекла. Био је господар Мачве и Голупца, са Београдом као престоницом. Колико га је ценио мађарски краљ Жигмунд, говори податак да је у реду витезова Змаја, био други, одмах после самога краља.
Посетом овом манастиру, успоставили смо вероватно на овим просторима најближу везу са оним кога данас славимо. Са Светим Савом.
Мало је народа на овој кугли земаљској , који могу да се похвале тако монументалним личностима које их дефинишу и одређују …, као што то могу Срби са Светим Савом. Он није само отац нације, он је њен творац, заједнички именитељ, синоним за цео народ српски, стуб српске културне, духовне и моралне свести.
И овога пута желели смо да делујемо у духу нашег занимања,едукативно.
Овај свечани дан смо започели посетом средњевековном манастиру Војловица. Подигнут је крајем 14-ог века. Више пута рушен од душмана али увек вером обнављан… После великог рата у миру, 50 година заробљен, окован фабричким димњацима, вероватно као такав једини на свету… и најзад пре десетак година отворен и слободан…
А основао га је нико други до деспот Стефан Лазаревић, син Светог Кнеза Лазара… рођак и наследник Свете Лозе Немањића… Био је велики витез, државник и један од најобразованијих људи свог времена, како и доликује човеку таквог порекла. Био је господар Мачве и Голупца, са Београдом као престоницом. Колико га је ценио мађарски краљ Жигмунд, говори податак да је у реду витезова Змаја, био други, одмах после самога краља.
Посетом овом манастиру, успоставили смо вероватно на овим просторима најближу везу са оним кога данас славимо. Са Светим Савом.
Мало је народа на овој кугли земаљској , који могу да се похвале тако монументалним личностима које их дефинишу и одређују …, као што то могу Срби са Светим Савом. Он није само отац нације, он је њен творац, заједнички именитељ, синоним за цео народ српски, стуб српске културне, духовне и моралне свести.
Ми идемо, како песник каже, његовим стопама, ка његовом извору, ка његовом врху… то су зацртани путеви нације српске…
“Сва српска земља је лична карта Светог Саве. На њој су заувек утиснуте његове очи, стопе, прсти, руке, ребра, поља, стране, борови, извори, почивала. Српски народ живи на земљи његовог тела и под небом његове душе.”
Легенде и историја су се прожимале и на крају спојиле. Митска , космичка, ванвременска личност, Свети Сава. Народ га је поставио на почетак свега… давно, пре но што се и родио… Да није постојао, био би измишљен. Па зар ОН није једно од многих лица Христових…? Наша веза са небесима…?! Наше поимање света… наша вера… православље? СВЕТОСАВЉЕ. Наше хришћанско учење које је утемељено пре равно осам векова…
Наш светионик, наш учитељ, наш заштитник, али и наш судија… Спреман да помогне, али и да укори и казни… али увек са намером да покаже прави пут.
Пре неки дан ми се двогодишња унука обратила са молбом: Дедице упали мрак… Симпатична конструкција, која ме је одвела у размишљање…
Лако је упалити мрак у једној соби, у кући, на улици… али како упалити онај тешки мрак који се увуче у наше главе, наша осећања, наше заблуде, наше незнање…?
То може само велики чаробњак. Он је увек ту. Невидљива кабаница га скрива. Понекад чујемо бат његова штапа и осетимо да је неко прошао поред нас. Понекад се јави кроз неку мисао углавном упозорења… А појави се само када је потребан. Када се накупи мрака…
Време је свети оче. Очекујемо те.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
“Сва српска земља је лична карта Светог Саве. На њој су заувек утиснуте његове очи, стопе, прсти, руке, ребра, поља, стране, борови, извори, почивала. Српски народ живи на земљи његовог тела и под небом његове душе.”
Легенде и историја су се прожимале и на крају спојиле. Митска , космичка, ванвременска личност, Свети Сава. Народ га је поставио на почетак свега… давно, пре но што се и родио… Да није постојао, био би измишљен. Па зар ОН није једно од многих лица Христових…? Наша веза са небесима…?! Наше поимање света… наша вера… православље? СВЕТОСАВЉЕ. Наше хришћанско учење које је утемељено пре равно осам векова…
Наш светионик, наш учитељ, наш заштитник, али и наш судија… Спреман да помогне, али и да укори и казни… али увек са намером да покаже прави пут.
Пре неки дан ми се двогодишња унука обратила са молбом: Дедице упали мрак… Симпатична конструкција, која ме је одвела у размишљање…
Лако је упалити мрак у једној соби, у кући, на улици… али како упалити онај тешки мрак који се увуче у наше главе, наша осећања, наше заблуде, наше незнање…?
То може само велики чаробњак. Он је увек ту. Невидљива кабаница га скрива. Понекад чујемо бат његова штапа и осетимо да је неко прошао поред нас. Понекад се јави кроз неку мисао углавном упозорења… А појави се само када је потребан. Када се накупи мрака…
Време је свети оче. Очекујемо те.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Насловна илустрација: Свети Сава – рад академске сликарке Олгице Стефановић
