Када сам прочитао чланак аутора К. Ђ., објављен 16. марта у „Политици”, који се бави темама ејџизма и сексизма, морао сам мало да „гуглам” како бих сазнао значење поменутих појмова. А где бих другде, јер ако бих питао прво лице до мене – моју госпођу, добио бих одговор да је боље да бацим ђубре и да видим шта треба унуцима, а не да губим време шврљајући нешто што нико не чита. Ту греши, јер ја све што напишем дајем трима блиским људима да прочитају, па ако они кажу – не млати празну сламу и не шаљи нигде – бар сам имао три читаоца, за инат мојој госпођи. Ако пошаљем, следећи филтери су уредници, па лектори – да им преседне дан исправљајући моје текстове – и на крају читаоци који прате ову рубрику и вребају да ми нешто нађу да би ме исправљали, јер нисам на њиховој линији по том материјалу. Међутим, већина коју упознам са штампаним текстом ипак ми одобрава, нормално – уз примедбу да је ово требало тако, а оно онако, и то више не би био мој текст већ њихов.
Овај увод мало је дужи, јер начиње тему ејџизма. А како? Тако што ја, нормално, саслушам све примедбе, претурања, сугестије, исправљене истине и позовем их да они нешто напишу, с обзиром на то да су ми текст искасапили, па знају шта би требало да остане и у којем облику. Кад се погледа податак да је трећина старијих (то су сви пензионери) доживела ејџизам – дискриминацију на основу година – то није мало. Ако имамо око 1.600.000 пензионера, то значи да је пола милиона старијих доживело неку непријатност и несналажење. А то је много.
Међутим, тврдим да велики број поменутих свесно или несвесно сам доприноси таквим односима. Пензионери морају сами себи да пронађу место, односно занимацију (не балоте и шах на Калишу), ако имају децу и унучиће – њима да се посвете. Да будем прецизнији – унучићима, јер с рођеном децом немају ништа заједничко, сам крвне везе. Млади су данас самостални, дрчни, на крају живаца, па им било каква прича, сугестија, савет падају као хладна вода на главу и крив је онај ко је просуо, а то су очеви и мајке – пензионери. Зато прескачите децу, па водите унуке у обданишта, касније у школе. И посебно обратите пажњу на торбе, јер имају по сто кила. Ја их често носим, годинама – док се сви унучићи изређају до петог разреда – и увек прегледам да није понесена нека цигла уместо књига.
Водите децу на балет, џудо, пливање, фудбал, одбојку, кошарку, драмске секције, код зубара, логопеда. Никада не питајте родитеље деце зашто неки иду негде, него хватајте распореде ко где и када иде. Обично колима, па да ауто буде исправан и намирен. А намиривање се врши од пензије, још нисам чуо за другачије. С унуцима разговарајте о свему, они су рајске душе. Не много озбиљно, јер године им не дозвољавају велику озбиљност. Воле да чују приче о томе како је некад било, како је сада – али не дугачко, не држи их пажња. Кад сам својима објаснио против кога смо све ратовали, питали су ме када смо то све стигли и јесмо ли још у неком рату. Нисмо, кажем, то су нам сада сви пријатељи, а они питају – ако смо пријатељи, зашто смо ратовали… Тада прелазим на Звезду, Партизан, Манчестер, Арсенал, ПСЖ… Тај терен је и њихов, ту већ они прелазе у предаваче и, што им је најважније, имају верног слушаоца. То њима много значи, па у сваком бирању ко ће с ким деда добија предност.
Е, сад се ова тема преплиће са сексизмом из истог текста, где се представља истраживање др М. Б. Док се деда бори са саставима екипа, пропуштеним шансама и поретком на табели, баба је у кући. А и где би била? У бању не може, прешла је лимит пензије за 450 динара, а да скупља паре – могла би годишње за један дан. Према томе, баба је код куће, али не мирује. Зна да њени „момци” долазе с тренинга растегнути, подбијени, жедни, гладни и морају брзо да се окрепе. Направила лимунаду, да попију још на вратима. Из рерне се ваде кифлице са сирим и џемом, други пут палачинке са џемом, „нутелом” и орасима… Ретко се деси да сви воле исто. Ако споменем родитељима да ми као мали никада нисмо знали шта ћемо добити за јело, али се морало појести све – добијем лекцију из савременог васпитања, о статусу деце, траумама, самосталности, обавезној могућности избора… Тако да то не спомињем, него после грдим бабу ако није била довољно креативна и обазрива на жеље.
А ако пензионери немају блиске породице, морају сами да се организују. Постоје удружења, дневни боравци, разне обуке. Никако се не смеју препустити лежању и бежању од људи. Увек могу да нађу неког за помоћ, разговор… Поготово с данашњим бројем и распоредом волонтера. Они су за све, нарочито ако су пензионери мање покретни. Узимајте судбину у своје руке и не кукајте како је било кад сте радили. Тамо где сте радили нико вас се и не сећа. Али не треба због тога плакати, треба се дружити и с киме никад нисте. Никако не самујте.
Никола Драгојловић,
пензионер, Београд[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Извор: Политика
