Кешање као београдска спортска дисциплина једина у свету!
Кешање је била спортска дисциплина за коју си морао да имаш муда и коју су једино измислили у свету Београђани где су били електрични трамваји који су као такви једино још могли да се виде у Њу Јорку, Паризу, Лондону или Берлину али не и код њих кешање што значи да је та спортска дисциплина је створена у Београду, али су покушали да је копирају и Сарајлије али не бас са таквим успехом јер Београд је ипак јединствени по положају као град.
Сам трамвај или приколица имали су позади руду са дугачким сипкама на које си могао да станеш,а горе исто тако да се држиш са сличну шипку. Ми клинци обично смо чекали трамвај код Мостара,данашње Петље преко пута тадашњег великог парка како смо га звали. Ту је била велика узбрдица па је трамвај ишао веома споро тако да смо се врло лако могли 4-5 клинаца да ускочимо на шипке држеци се цврсто када трамвај ухвати брзину негде од улице Кнеза Милоша пролазећи данашњу Канадску амбасаду па преко Немањине улице све до Славије. Ветар нам дува,адреналини расту,а народ нас гледа, машу рукама,а понекад падне и псовка… Тако је било и тог летњег дана, нас Петоро, ја најмлађи са 11 година старости. Моја је мајка тада била главна благајница болнице у „Првој хирушкој клиници“ па је сваки месец добивала бесплатне карте за трамвај и аутобус где ми је давала читав блок карата али је мени некако лепше било да у њих упадам са друштвом на задња врата или у овом случају да се кешам.
Трамвај је од Немањине према Славији заиста јурио брзо и нас пет висимо позади кад одједном из трамваја позади наиђе кондуктер са црном великом ташном ваљда пуном новца која је имала дугачке кајишеве. Прети нам, псује нас и са задњих врата замахивао је ташном са дугачким кајишевима да нас удари у висш маха. Кретен, да је неког ударио вероватно би га и усмртио. Ташна сигурно тешка,ако те са њом удари у главу може да те онесвести, паднеш на шине или те подвуче под трамвај. Сви дечаци један по један у великој брзини трамваја искочише без повреда, а ја заглавио стопалу испод сипке па не могу да искочим. Кондуктер у више махова покушава да ме удари ташном , а ја се некако измичем,савијам, чучим тако да ме је велика ташна увек промашила. У једном тренутку негде пред самом Славијом истргнем стопало и паднем право на задњицу међу трамвајске шине. Све је некако било изненадно, не осећам никакву бол, кад погледам пао сам тачно у црно-зелени коломаз који је изгледао као кравља балега само много више. Највероватније да су ту радници оставили да подмазују сине или нешто тако. То ми је ублажило пад али мој нови шорц кога сам то јутро први пут обукао био је пун тог коломаза. Дечаци несто старији од мене који су претходно искочили са кешања дотрчаше да виде да ли сам повређен,а ја кукам за нови шорц. Тако одосмо пешке до Мостара где је била једна бензинска пумпа. Ту смо на трави нашли једну празну флашу где смо за десет динара купили бензина, на зеленој трави прострем шорц и са неком крпом прао сам га бензином од коломаза. Од плавог новог шорца постао скроз зелени. Вероватно руска или кинеска јефтина производња, зелена трава и бензин променили мом сорцу боју. Тада сам опет почео да кукам, има кева да ме убије за нови шорц док ме другари теше, кажу само ћути, неће она ни приметити. Тако јеи било. А Кева ми је била опасна, тукла ме ко вола за сваку ситницу. Чак је и Кнелетовог оца Душана Кнежевића “Ал Капонеа” , тада смо га звали Робија јер је стално био у затвору због крађа, штиклом ударила када ме је он једном малтретирао на улици, али он јој није узвратио.
Од тада се више нисам никада кешао,а то је и био увек обичај код мене када се једном опечем.
Како видим сада таквих трамваја више нема, па тако је и ова спортска дисциплина коју су измислили Београђани једноставно нестала, али има још живих њених спортиста који се сећају.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
