Србија у раљама бесмисла

ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР ПРВУЛОВИЋ, професор универзитета

ЕУ нас притиска да се ускладимо с њеном политиком слугеранства Америци и НАТО-у, иако нас још увек не прима у чланство, а не знамо ни када ће

Трудимо се од 2012. да останемо на европском путу, као смеран кандидат за придруживање Европској унији, зар не? Сетимо се да су најмоћније државе тадашње Европске економске заједнице, Велика Британија, Немачка, Француска, Италија, Холандија и друге, учествовале у разбијању СФРЈ. Уз помоћ Ватикана, прве су већ крајем 1991. признале противуставно отцепљене Хрватску и Словенију. Касније су учествовали у Дејтонским преговорима за окончање рата у БиХ (финални акт потписан у Паризу), затим на неуспелој конференцији за решење сукоба на Косову и Метохији у Рамбујеу. Онда и као гаранти мировних преговора и споразума у Бриселу, укључујући и онај о формирању Заједнице српских општина, који се не спроводи већ десет година и разлог је нових сукоба на КиМ, каже у разговору за „Политику” проф. др Владимир Првуловић.

Из преко стотину његових колумни објављених током шест година у „Политици”, на рубрици Погледи, њему се чини да смо заиста у раљама бесмисла, како се књига и зове. Издавач је новосадски „Прометеј”, а на насловној страници је илустрација Драгана Стојановића објављена уз колумну „Свет у ритму лаких дрога”, маја прошле године.

Кажете да за Србију не важи међународно право? То већ можемо назвати глобалним бесмислом.

ЕУ данас има 27 чланица, од којих су 22 признале противуставно тзв. Косово као независну државу. Истовремено нас притискају да прихватимо „међусобно признање” и тиме се одрекнемо колевке српске вере, нације и културе. ЕУ нас притиска да се ускладимо са њеном политиком слугеранства Америци и НАТО-у, иако нас још увек не прима у чланство, а не знамо ни када ће. Италија је судски признала војницима, учесницима у нападу осиромашеним уранијумом на СРЈ, вишемилионску одштету због тешких здравствених последица. Истовремено у више земаља ЕУ одбијају све тужбе и одштетне захтеве због катастрофалних последица за стотине хиљада наших грађана. Да ли ми припадамо мање вредним грађанима или за нас међународно право не важи? Иако је очигледно да је ЕУ инструмент за европску и светску доминацију САД и НАТО-а, ми стремимо ка чланству у тој дружини, која нас посебно не цени и не прихвата. Ово изазива политички, бесмислени хаос у Србији јер опозиција проглашава нашу спољну политику за издају земље и Косова, а истовремено се залаже за беспоговорни европски пут и улазак у унапред описану ЕУ.

Зашто сматрате да је то основни бесмисао у нашој актуелној стварности?

Било би добро када би то био једини бесмисао са којим се суочавамо. Да набројим, за српске интересе, културу сећања и осећаје већине становништва, неке најбитније. Друга српска држава – Црна Гора, постојбина династије Немањића, у последњих 30 година је у спољној, унутрашњој, економској, културној и другој политици Ђукановићевог режима изразито антисрпска. Фалсификованим изјашњавањем становништва, Црна Гора се издвојила из СР Југославије. Србија није ништа учинила против те новостворене самосталне државе српског и црногорског народа. А шта је заузврат учинила држава Петра Петровића Његоша, који је понављао да је Србин и да је Црна Гора српска држава? Црна Гора је, по убрзаној процедури, ушла у НАТО, који је 78 дана бомбардовао Србију и Црну Гору 1999. крстарећим ракетама и са 37.000 забрањених касетних бомби. Трагични симбол НАТО бомбардовања цивила је погибија троје деце и троје њихових родитеља на игралишту у градићу Мурино на северу Црне Горе 30. априла 1999. године. Посебно је недопустиво што је Црна Гора, по налогу Запада, признала тзв. Косово као независну државу, директно против интереса Србије. Упркос чињеници да је некада Метохија са вишевековним српским црквама, споменицима и историјом припадала Црној Гори. Фалсификованим пописом становништва 2011. успела је да смањи број Срба у Црној Гори на 28,73 процента и уведе латиницу и црногорски као званични језик. Без сагласности ЕУ увела је евро као званичну валуту. Укинула је двојно држављанство и грађане ставила пред избор: црногорски си држављанин или странац. Упркос великом броју њених имућних грађана који су населили Врачар, Дедиње и друге ексклузивне локације Београда, Црна Гора је наставила да, на унутрашњем и спољном плану, угрожава интересе Србије. А онда је кренула у фронталну борбу против Српске православне цркве, па су тек општенародне литије успеле да је спасу у последњи час, мада се сукоби око покушаја њеног претварања у лажну црногорску цркву настављају.

Ни према политици Северне Македоније немате најбоље мишљење, иако званични Београд и Скопље имају одличне односе?

За Србе болан бесмисао је и политика бивше Старе или Јужне Србије, која се, Титовом политиком преко Лазара Колишевског, преобратила у антисрпску Македонију. Уз недопустиво присвајање грчког назива Македонија (Титов контраударац због пораза и протеривања грчких партизана) масовно је поништавала статус српског становништва не само преименовањем српских презимена са завршетком, најпре на -ов, затим на -вски, па најзад само на -ски. Упркос толиких српских жртава за опстанак Старе Србије, Охридске архиепископије и српских цркава, Срби су систематски нестајали из исфингираних пописа становништва. Данас их је остало само 24.668, без статуса националне мањине (што ће, по захтеву ЕУ, морати да уведу за око 100.000 статистичких Бугара–Македонаца, који су купили бугарске пасоше ради третмана као грађана ЕУ). Преостали Срби имају статус етничке групе, иако послератни скоро истобројни досељени Македонци у Србији имају статус националне мањине, са службеном употребом македонског језика у администрацији, школама, радио и ТВ емисијама и фестивалима, равноправни са Србима. После Охридског и Преспанског споразума, које им је наметнуо НАТО, морали су да признају да свако насељено место са албанском већином има градоначелника и локалну албанску управу под албанском заставом. У Влади Северне Македоније, са избрисаном грчком историјом и промењеним именом, на најосетљивијим министарским местима (иностраних послова, чак и одбране и другим) налазе се Албанци. Можемо да сматрамо да су то њихови унутрашњи проблеми, али пошто је Влада С. Македоније званично признала назови државу Косово, то је директно антисрпски поступак и политика. А истовремено та држава успешно привредно сарађује са Србијом, с којом је основала тзв. Отворени Балкан, увела међусобна путовања с личним картама и без задржавања привредних возила на границама.

Да ли ми производимо и неке сопствене бесмисле или нам је увек крив неки други?

Бесмисао није само увозног порекла. Шта рећи о проблемима васпитања и образовања деце у нашој земљи која, без родитељске контроле и отпора, освајају моћне мобилне телефоне и друштвене мреже. У данашње време, када се жури у површном сазнавању порекла и природе друштвених појава, када је основно сазнање – интернет комуникација у којој млади људи не дижу главу од пријемника, на улици, у превозу, у кући, у кревету, право „темељито” знање „није у тренду”. Треба брзо доћи до танких и непотпуних информација о свему и, на бази тих недовољних знања, бити што агресивнији у коришћењу слободе изражавања. Статистичари саопштавају да је у Србији скоро 25.000 зависника од коцке, а да у коцкарнице, у којима им званично приступ није дозвољен, улазе и деца од 14 година.