Вашар, чивија и Сава у песмама опевани

ЗАНИМЉИВА СРБИЈА: ШАБАЦ

Варош је у много чему прва, њене грађевине стоички подносе терет времена, а туристе највише занимају знаменитости, околина и богата прошлост

Шапчани заиста имају чиме да се поносе: од чувеног вашара, „Чивијаде” и обале Саве до Јевремoвог конака, Крсмановића куће, библиотеке, музеја, кафана и певача који су потекли из овог града или из овог краја. Али, оно чему се увек диче су првине. Многи ће питати, шта је то? Дилему су отклонили у Туристичкој организацији:

– То је кад сте у много чему први, као наш град. Имали смо један од првих фијакера у Србији, први рендген апарат у Србији стигао је у нашу варош, а донео га је др Аврам Јосиф Винавер, отац песника Станислава Винавера. Шапчанка др Драга Љочић била је прва жена лекар на Балкану, уместо пенџерли хартије на прозорима постављено је прво прозорско стакло. Прва бела кафа у тадашњој држави пила се у конаку Јеврема Обреновића, а његова ћерка Анка облачила се по европској моди, која је из Париза у Србију стизала прво у Шабац. Жене су у кафану, у пратњи мушкараца, први пут ушле баш у нашем месту које су, због свега, прозвали и прва варош Србије.

А сад кратко подсећање на вашар и „Чивијаду” без којих се живот у овом месту не може замислити. У Србији постоји много вашара, али један је шабачки на којем уме да се окупи и до 300.000 људи. Одржава се у другој половини септембра. Засигурно га је прославило много тога, између осталог и песма „Хоћемо ли у Шабац на вашар?”, а оно што је загарантовано, на њему се нуди „од игле до локомотиве”.

Мираз сиромашним девојкама

Има град још један вашар, онај по имену „Чивијада”, који је ништа друго до белосветски вашар хумора и сатире. У време његовог трајања подиже се застава чивијашке републике, а смотра се одржава у септембру, и то од 1968. године. Шапчане још називају и чивијашима. Надимак су добили јер су с фијакера кнеза Милана Обреновића извукли чивију – држач точка.

Походимо варош с групом туриста, жељних да виде најлепша здања. Шетњу започињемо од центра, с раскрснице која се сматра једним од првих урбанистичких решења у Србији. Од 1816. до 1831. овде је као заповедник трију нахија (шабачке, ваљевске и београдске) боравио Јеврем Обреновић. Тај период сматра се зачетком визије о европејској вароши. Раскршће је замишљено као основица од које се, урбанистички, даље развијао град. Дуги низ година ту је била Велика пијаца.

Јевремов конак, подигнут двадесетих година 19. века, здање је за понос. Собе су некада биле уређене у турском и европском стилу, а први гвоздени кревет донет у Србију место је нашао у соби Јевремове ћерке Анке. Кад је Јеврем напустио варош, у конак су пресељени чиновници због обављања административних послова. Лепота и раскош његове унутрашњости остали су нетакнути, тако да су у 19. веку у њему приређиване гозбе и пријеми. Једна таква гозба организована је 1841. кад је у вароши боравио кнез Александар Карађорђевић. Много је споменика у граду, између осталог Лази К. Лазаревићу, Јеврему Обреновићу, а један од новијих је Шабану Шаулићу, врсном певачу народних песама, рођеном у овом граду.

Центром доминира Крсмановића кућа, саграђена 1891. године, коју је у мираз донела Јованка из познате шабачке породице Топузовић. Њен отац је тестаментом одредио да се на том месту сагради кућа са 12 дућана и да се од прихода куће сваке године одваја по 200 дуката као мираз сиромашним шабачким девојкама. Зграда у којој је сада библиотека потиче из 1854. и служила је као Владичански двор. За градњу је потрошено 2.000 дуката. Атрактивно је и здање Полугимназије, подигнуто 1857. године. Сада је ту Народни музеј. Остаће упамћено да је то први зидани објекат у европском духу.

О Сави, која је такође симбол града, исписано је много редова и још више песама. Ако имате времена, прошетајте градском плажом. Одлична је за предах и опуштање. Ту је и тврђава Стари град. Лако ћете се вратити у центар, у главну улицу, односно у пешачку зону. У њој је приличан број радњи и кафића, а погодна је и за разне манифестације.

Зову га и Српски Верден

Лепа су здања у чије нас тајне и прошлост упућује водич Милош Љубојевић, не заборављајући и причу о овдашњем позоришту.

– Једно је од најстаријих у Србији – потврђује за „Магазин”. – Прво театрално представљање Шабац је имао 1840, а професионално позориште са сталним ансамблом добио је 1906. године.

Пред нама је и зграда Народне банке, подигнута 1937. године. Добар је пример модерне архитектуре, иако је међу грађанима тога доба изазвала прилично полемике, тако да су један њен део назвали ћораво ћоше. Занимљива је и прошлост зграде „Зелени венац”.

– Према подацима до којих су дошле моје колеге из Шапца, на Светог Саву 1880. године, Филип Митровић је, с неколицином пријатеља, основао Фонд сиромашних ученика основних школа и приложио 6.000 дуката – каже водич. – Потом је, тестаментом, сав свој иметак завештао фонду. На месту где је био његов хотел, управа фонда подигла је Дом сиромашних ученика основних школа „Зелени венац”. Камен-темељац постављен је 1931. године. Двоспратно здање се придружило савременој архитектури, употребом лукова, моравских стубова и стилизованих екера на угловима.

Све су то лепи тренуци једне вароши, али је она доживела и многе туробне дане. Посебно у Првом светском рату због великих војних операција на овом простору. Становништво је тада преполовљено. Кад су ратне страхоте минуле, место је због великог страдања добило три ордена: Француски ратни крст с палмом, Чехословачки ратни крст и Карађорђеву звезду. Истовремено је прозвано Српски Верден.

Професор Павле Поповић је тим поводом записао: „Да видите Шабац, не бисте опраштали”.

Спомен-обележје, у знак сећања и из пијетета према жртвама, град је подигао 2008. године.

На још две зграде су нам указали наши домаћини: Дуњића кућу коју је, двадесетих година 20. века, саградио познати хирург др Михајло Дуњић, и вилу „Албедо”, десет километара од града, на путу према Крупњу. Послује као сеоско туристичко домаћинство прве категорије. Кратку причу о овом месту завршавамо поново првинама: шах и билијар, друштвене игре први пут пристигле у Србију, играле су се баш у овом граду, као што су се и звуци једног од првих клавира у Србији чули управо овде, у лепој вароши на обали Саве.

Зато, пут под ноге, па у плодну Мачву. Успут можете да слушате и певушите песму „Волео сам у Шапцу крај Саве…”

Плејада познатих

Многе познате личности су пореклом Шапчани. Из подужег списка издвајамо: књижевник Јанко М. Веселиновић, глумац Бранислав Лечић, сликар Милић од Мачве, глумица Нина Јанковић, филмски редитељ и писац Живојин Жика Павловић, фудбалер Немања Матић, књижевник и лекар Лаза К. Лазаревић…

Славна Церска битка

За планину Цер кажу да је капија западне Србије. На њој се од 15. до 19. августа 1914. водила чувена Церска битка, у српској, европској и светској историји упамћена као прва самостална победа српске војске. Планина има већи број манастира, стециште је птица, 25 врста дневних и ноћних лептира и идеална за једнодневне излете и пешачење.

Мишар памти јунаке

Бој на Мишару, шест километара од Шапца, догодио се 1806. и значио је велику победу српске војске, под вођством вожда Карађорђа, над турским трупама. Храброшћу су се истакли многи српски јунаци: Милош Стојићевић Поцерац, поп Лука Лазаревић, Јаков Ненадовић, Стојан Чупић – Змај од Ноћаја, Цинцар Јанко, прота Смиљанић. Њима у част је подигнут спомен-комплекс.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]

Аутор: Мирослав Стефановић

Извор: Политика