„Изгнанство је изузетно привлачно за размишљање, али је страшно када се доживи. То је неизлечива пукотина присилно наметнута између човека и његовог родног места, између сопства и његовог правог дома“ (Едвард Саид).
Саша Савић ради као професор енглеског језика у ОШ „8. октобар“ у Власотинцу. Занимљиво да је живео у Перту (1999-2004), где је био координатор наставе и преводилац за Владу Аустралије, али ипак се вратио у родно место. Године 2019. стекао је титулу доктора филолошких наука на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторска дисертација бавила се управо искуствима српске дијаспоре у Аустралији.
С обзиром да сте живели у Аустралији, а онда се вратили у Власотинце, како бисте објаснили Вашу одлуку, која делују нетипична заданашње време?
Одлучио сам се да се вратим у Власотинце након скоро шест година боравка у Аустралији, јер сам осетио дубоку повезаност са местом из којег ми потичу корени, као и са својим народом. Аустралија је предивна земља, али моје срце и душа осећали су се
испуњеним само у Власотинцу. Нисам желео да будем само гост у туђој земљи, већ сам желео да допринесем нешто и свом родном граду. Моја одлука може деловати нетипично у данашњем свету. Живот у иностранству изложио ме различитим културама и приликама, али истовремено ми је помогао да схватим важност мојих корена. У Власотинцу сам пронашао простор и блискост која је потпомогла моју креативност на начине који одражавају моје право биће. Искуство дијаспоре предивно је описано речима Edwarda Саида: „Изгнанство је изузетно привлачно за размишљање, али је страшно када се доживи. То је неизлечива пукотина присилно наметнута између човека и његовог родног места, између сопства и његовог правог дома“; Повратак није био само физичко путовање; то је била потрага за мостом који ће спојити ту пукотину и поново повезати ме с мојим правим домом, својим суштинским бићем и сврхом. Вратио сам се не као иста особа која је отишла, већ као неко ко је обогаћен светом и спреман је да обогати свој родни град новим перспективама.
Наши људи у Аустралији су били предмет Ваше докторке дисартације. Можете ли нам нешто више рећи о чему се ради и до којих закључака сте дошли?
Моја докторска дисертација бавила се искуствима српске дијаспоре у Аустралији. Кроз обимно истраживање и анализу, настојао сам да разумем и објасним различите аспекте њихових процеса миграције, насељавања и интеграције, као и начине на које су одржавали везе са својом домовином. Један од кључних закључака на које сам дошао јесте да српска дијаспора у Аустралији показује изванредну отпорност у очувању свог културног и етничког идентитета, истовремено се прилагођавајући аустралијском друштву. Ова двострука припадност често се одражавала у њиховим заједницама, културним догађајима и верским обредима. Дијаспора је служила као мост између Србије и Аустралије, доприносећи обогаћивању оба културна оквира.
Такође, моја истраживања су нагласила важност транснационалних веза за дијаспору. Упркос физичкој удаљености, напредак у технологији комуникације омогућио им је да остану блиско повезани са својим породицама и заједницама у Србији. Ова веза није била само емоционална, већ је играла улогу и у различитим облицима подршке, укључујући финансијске уплате и доприносе пројектима развоја у њиховој родној земљи. Међутим, моји налази су такође истакли комплексности преговарања око идентитета. Чланови српске дијаспоре често су се суочавали с изазовима у помирењу свог наслеђа с вредностима и нормама аустралијског друштва. То је довело до нијансираног процеса формирања идентитета који је био под утицајем како њихових српских корена, тако и мултикултуралног контекста у Аустралији. У суштини, моја дисертација је осветлила вишеслојну природу дијаспорског искуства. Српска заједница у Аустралији приказала је комплексну динамику између очувања културног идентитета, интегрисања у ново друштво и доприноса како својој домаћој, тако и родној земљи. Ово истраживање пружило је увиде у шире теме миграције, културне адаптације и транснационализма које су релевантне не само за српску дијаспору, већ и за различите друге имиграционе заједнице широм света.
Мој докторат на тему српске дијаспоре у Аустралији омогућио ми је дубље разумевање комплексних фактора који утичу на миграцију и интеграцију дијаспоре, као и важност очувања културног идентитета у новим срединама. Овај изазовни процес инспирисао ме да се активно ангажујем у својој заједници и да пружим допринос у свом родном месту, Власотинцу.
Шта је по Вама највећа заблуда о животу у иностранству, као и обрнуто о животу у Србији?
По мом мишљењу, једна од највећих заблуда о животу у иностранству је да је увек гламурозан и без проблема. Људи често претпостављају да се пресељење у нову земљу тренутно претвара у бољи живот, више прихода и мање изазова. Иако живот у иностранству може пружити нове прилике и искуства, носи са собом свој скуп тешкоћа, укључујући прилагођавање култури, језичке баријере и носталгију за домом. Важно је запамтити да свако место има своје предности и мане, и да ни живот у страној земљи није поштеђен изазова. Обрнуто, честа заблуда о животу у Србији или било којој другој земљи с економским и друштвеним изазовима може бити да је потпуно мрачан и без прилика. Иако свака нација свакако има своје тешкоће, приказивање претерано негативне слике може засенити снагу, отпорност и осећај заједнице који постоје. Многи људи налазе дубоке везе, културно богатство и јединствена искуства у својим домовинама упркос тешкоћама. Кључно је приступити овим перцепцијама с уравнотеженом перспективом, признајући да и живот у иностранству и у властитој домовини долази с властитим сетом позитивних и негативних аспеката. Искуство сваког појединца је јединствено и под утицајем различитих фактора, стога је битно избегавати генерализације и стереотипе при разматрању живота на различитим местима.
Ви сте активиста Удружења грађана „Принцип“. У чему је суштина деловања тог Удружења?
Удружење грађана „Принцип“ је настало као реакција на свакодневна дешавања у нашој земљи, реакција на недостатак знања, емпатије, еколошке и васколике правде за обичне грађане. Имали смо сјајну серију предавања на тему 21 савет за 21. век, која је била јако лепо примљена. Осмислили смо пар пројеката које смо реализовали уз помоћ општине Власотинце, попут постављања лепих бетонских канти дуж Немањине улице, ту мора ми да се захвалим компанији „Корали“ из Краљева, која је сама донирала пар канти или постављања великих контејнера за смеће тамо где су били неопходни. Увек смо били уз организације које су се бориле за очување реке Власине, и њених притока. Неки од нас су били и међу оснивачима неформалне групе „Битка за Власину“, чије акције и даље подржавамо. Радимо на промоцији планинских села, те планинарења, мада нисмо баш сви планинари, јер желимо да прикажемо свету све лепоте нашег краја, па и других општина са којима се граничи наша. Често смо организовали помоћ угроженим породицама у нашој општини, наравно, колико смо у могућности и сами да то учинимо. Нешто је било кроз новчану, нешто кроз робну помоћ. Деци из тих породица смо делили новогодишње пакетиће, а и организовали смо добротворне акције сакупљања помоћи.
Какав је Ваш став о будућности Власотинца, па можемо рећи и Србије у контексту миграционих кретања?
Када је реч о будућности Власотинца и Србије у контексту миграционих трендова, важно је препознати да је миграција сложен и вишеслојан феномен који је под утицајем различитих фактора, укључујући економске, политичке, социјалне и културне динамике. Власотинце, као и многа друга места, може доживети и емиграционе и имиграционе обрасце, мада, на жалост, више ове прве. Емиграција из мањих градова и регија у веће градове или чак у друге земље може бити подстакнутафакторима као што су ограничене економске прилике, недостатак специјализованог образовања или могућности запошљавања, и жеља за вишим животним стандардом. То може резултирати потенцијалним опадањем становништва и економске активности у местима попут Власотинца. С друге стране, имиграција такође може донети прилике за раст и разноликост. Ако Власотинце и слични градови инвестирају у стварање привлачних услова за потенцијалне унутрашње мигранте, као што су радна места, развој инфраструктуре и услуга за заједницу, могли би задржати или привући људе који траже другачији ритам живота или специфична културна искуства. За Србију као целину, миграциони трендови могу утицати на њен демографски састав, радну снагу и економски развој. Способност земље да задржи стручне раднике и створи окружење које подстиче како домаћа, тако и страна улагања играће улогу у обликовању њеног будућег пута. Свеукупно, ефикасно управљање миграционим трендовима укључује комбинацију политика које се баве економским диспаритетима, образовањем и развојем вештина, социјалном интеграцијом и побољшањем инфраструктуре. Такође је важно препознати вредност очувања осећаја заједнице, културног идентитета и локалног наслеђа док се прилагођавамо променљивом глобалном окружењу.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Извор: ЈуГмедија
