Снаге које сада раде против књижевности заиста су без преседана. То није само мноштво забрана различитих књига, већ и вештачка интелигенција и паметни телефони
Да сте ме пре две године питали какав је мој поглед на штампану књигу, вероватно бих рекла: мрачан. Али то је било пре него што сам постала мајка, и из прве руке била сведок како књиге обликују човека. Моја ћерка има 18 месеци и књиге су центар њеног света
Алекс Рајзнер из часописа „Атлантик” објавио је есеј који детаљно описује напоре медија и технолошких компанија да користе пиратске књиге у обуци вештачке интелигенције. До открића о овоме дошло се након тужби аутора попут Стивена Кинга и Мајкла Чабона против „Мете” и „OpenAI” за кршење ауторских права, што је изазвало толико интересовање да је Рајзнер направио базу података у којој је каталогизовано свих 183.000 доступних наслова који чине оно што је колоквијално познато као „Књиге 3”. Захваљујући њему, сваки аутор сада може да оде на „Атлантиков” онлајн алат за претрагу, укуца своје име и види да ли су његове књиге укључене у пројекат. Пре него што сам и сама проверила, чула сам много о томе од пријатеља, колега и ментора, који су били јако узнемирени што се њихови радови користе на овај начин, без њиховог пристанка, тако да сам негде и очекивала оно што сам пронашла: оба моја романа – „Тигрова жена” и „Инланд” – била су у бази података.
Сам концепт личи на научну фантастику: робот се обучава за писање романа на основу књига које су написали писци које би требало да замени.
Поред тужби књижевних титана, ова открића су запалила расправу о потреби редефинисања појмова „ауторска права” и „пристанак аутора”, и оживела дебату о томе да ли се време штампане књиге ближи крају или не. То је прастаро питање, тема која се испитује скоро колико постоји и штампана књига – вероватно чак и дуже. Ипак, снаге које сада раде против књижевности су заиста без преседана. То нису само најразличитије врсте забрана разноврсних књига (мада су се и оне у Америци, где ја живим, такође вратиле). Сада је ту AI. А ту су и паметни телефони, који нуде разне садржаје за ометање пажње, и то често „бесплатно” – или барем без икаквих новчаних трошкова у пренесеном смислу речи. Јер, питам вас – која је цена за губљење вашег драгоценог времена, распона пажње и стрпљења, свега онога што нам је потребно да бисмо могли да читамо течно, разнолико и са задовољством.
Очигледно сам велики верник у моћ књиге и да ће она опстати. Моја вера у књиге је толико снажна да их посматрам као редак антички предмет и талисман: многи од нас чувају књиге из посебно значајних периода свог живота, чак и ако их годинама нису читали. Понекад једино на маргинама таквих књига чувамо рукопис бивших љубави или подсетник на то какви смо били у прошлости или вољених који одавно нису са нама. Књиге које излажемо у својим домовима начин су да нас људи упознају: ко се још није нагнуо у страну и проучавао редове књига наслаганих у ормарићу у ходнику нашег новог познаника?
Ипак, да сте ме пре две године питали какво је моје виђење будућности штампаних књига, вероватно бих одговорила: мрачно. Али то је било пре него што сам постала мајка и из прве руке била сведок како књиге обликују човека. Моја ћерка има 18 месеци и књиге су центар њеног света. Читамо јој од малих ногу, на српском, ирском и енглеском. Њена прва комплетна реченица била је: „Read, tata”. Гледам је како иде као запоседнута за мојим мужем чим се пробуди: „Read, tata, read, tata, read, tata”…
Током протеклих 18 месеци, посматрала сам како њен однос са књигама расте и како је њен мозак, млад и увек гладан за сликама и звуком, прелазио фазе од празног гледања у слике до разумевања шта оне значе; од гледања како се ликови испред ње трансформишу из једноставне мрље у боју, у животиње које препознаје, а затим и у личности са којима се смеје и одушевљава и саосећа.
Гледање овог процеса повезивања учврстило је моју наду у књиге више него било шта што сам икада прочитала или написала. Подсетило ме је да се књиге не утискују на читаоца само једном, већ изнова и изнова, кроз низ сусрета који га временом обликују. Тај процес је психолошки, емоционалан и тактилан, без обзира на то у којој се фази живота налазимо. То је комплетан пакет.
Постоје књиге у колекцији моје ћерке које би такође могле бити генерисане вештачком интелигенцијом – попут оне „постави слику јабуке поред речи ’јабука’” – али њена повезаност са тим књигама није ништа налик вези коју има са књигама које су заправо о нечему: медведима, зечевима, месецу и његовој баки, књигама које су написане са патосом, довитљивошћу и хумором које коначно почиње да разуме, књигама за које верујем да робот никада неће моћи да произведе, чак ни ако се милион украдених романа употреби за његову обуку. Једноставно је превише човечности у нашем односу према књигама да би се оне у потпуности замениле.
Аутор: Теа Обрехт, америчко-српска књижевница чији су романи на листама бестселера у САД и Великој Британији
Извор: Политика
