Српски филолог Ђура Даничић /1825-1882/, сарадник Вука Стефановића Караџића у борби за реформу српског језика и правописа, умро је на данашњи дан 1882. године.
Послије студија у Пожуну /Братислава/, Пешти и Бечу радио је као библиотекар Народне библиотеке у Београду, секретар Друштва српске словесности и професор Лицеја и Велике школе.
У првом свом раду „Рат за српски језик и правопис“ /1847/, којим је допринио брзој побједи Вукових идеја, потписао се презименом Даничић, умјесто породичним Поповић.
Вукове и сопствене погледе на језик досљедно је спровео у преводима са латинског „Псалтира Давидовог“ и „Старог завјета“.
Објавио је више дјела из старе српске књижевности међу којим су: „Житије Светог Саве“ /Теодосије/, „Живот Светога Симеуна и Светога Саве“ /Доментијан/, „Животи краљева и архиепископа српских“ /Данило и његови ученици/, те „Никољско јеванђеље“.
Издао је „Рјечник из књижевних старина српских“ и започео велики историјски „Рјечник хрватскога или српскога језика“.
Помогао је Вуку да преведе „Нови завјет“. Остала Даничићева дјела су: „Мала српска граматика“, „Српска синтакса“, „Облици српскога језика“, „Историја облика“, „Основе српскога или хрватскога језика“, „Коријени“, те „Српски акценти“.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Извор: ИН4С
ВУК ЈЕ С ЂУРОМ ДАНИЧИЋЕМ ПОСАДИО ПОЧЕТНУ КЛИЦУ КАСНИЈЕГ ЧЕРЕЧЕЊА СРБА НА ДВА ПИСМА, ОД КОЈИХ ЈЕ ХРВАТСКО ПИСМО СВЕ ВИШЕ НАСИЛНО И ШИРЕЊЕМ ЗАБЛУДА О „БОГАТСТВУ ДВОАЗБУЧЈА“ ОКУПИРАЛО СРБЕ И СРБИЈУ
Заиста је био саборац Вука Караџића. У договорима с бечким властима Вук је од бечког службеника Јернеја Копитара добијао новац да ради (то шта је и како радио са српским језиком и писмом. За те потребе Вук је помало плаћао Даничића, а овај се сироти, у неким писмима, жалио Вуку и опомињао га да му исплати „зарађено“ јер тешко живи од тога што је од Вука добијао. А онда су обојица зачетници забијања глоговог коца српској ћирилици (јер је то бечка власт подстицала и тиме што еј често забрањивала српску ћирилицу и наметала Србима латиницу и подржавала такав српски језик којим ћее се Срби удаљавати што више од Руса.
А на Књижевном договору у Бечу (185О) Вук и Даничић су, без икаквог договора са Србијом и српским властима, чисто приватно, потписали с Хрватима тај договор којим је први пут озваничен Гајев латинички алфабет за Хрвате и Вук и Даничић су тај њихов приватни договор у име Срба, а који је писан само том латиницом, потписали тим истим писмом и тако први пут признали то писмо које је, касније, служило бечкој власти да га намеће Србима уместо забрањене ћирилице, што су Хрвати здушно подржавали.
Тако се може истина рећи: Вук је с Даничићем у овом приватном договору зачео клицу каснијег двоазбучја за Србе које је послужило за замену ћирилице и за њен прогон, што се данас исказало у оваквом изгону српске ћирилице и у данашњој Србији чак око 90 одсто. Значи још треба да нестане ових 10 одсто ћирилице, па да Србија постане оно што никада није била — латиничка земља.
Не заборавимо да се Ђуро звао Ђорђе.