КАКО ХРИШЋАНСКИ ЦИОНИСТИ УТИЧУ НА ПОЛИТИКУ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА
Упркос томе што су током бомбардовања сектора Газе од стране израелске војске биле разрушене не само болнице и џамије, већ и хришћански храмови, многи људи, који себе називају хришћанима и који нису етнички Јевреји, активно подржавају израелске акције. Откуда потиче овај феномен?
Ради се о томе да је ционизам, као јеврејски политички покрет настао крајем XIX века, али сличне идеје су се појавиле знатно раније. И, колико год то било парадоксално, рођене су у хришћанској средини.
РАЂАЊЕ ПУРИТАНСКОГ ЦИОНИЗМА
Међу првим присталицама имиграције европских Јевреја у Палестину били су пуританци. Ова протестантска секта се појавила крајем XVI века и постала прилично утицајна у Енглеској, а затим и у америчким колонијама. Они су испољавали значајно занимање за улогу Јевреја у есхатологији, или теологији краја времена. На пример, Џон Овен, богослов из XVII века, члан парламента и управник Оксфорда учио је о неопходности физичког премештања Јевреја у Палестину ради остваривања пророчанства о последњим временима. А 1621. године сер Хенри Финч је написао проповед у којој позива на подршку јеврејском народу и његовом враћању у библијску постојбину.
Један од најутицајних праваца хришћанског ционизма постао је диспензационализам, систем интерпретације која користи информацију из Библије за поделу историје на различите периоде или диспензацијe и разматра библијски термин „Израел“ као ознаку за етничку јеврејску нацију, створену у Палестини.
Диспензационализам је првобитно разрадио англо-ирски проповедник Џон Нелсон Дарби у XIX веку. Дарби је веровао да је Богом предодређена судбина Израела и хришћанске цркве у потуности одвојена, при чему последња мора бити физички „узнесена“ – уздигнута за сусрет са Исусом – пре, у Апокалипси предсказаног, периода потреса званог Велика невоља. По Дарбијевом мишљењу, Велика невоља почиње после изградње Трећег јеврејског храма на Храмовној гори у Јерусалиму. У време Велике невоље, сагласно овом учењу, 144.000 Јевреја ће се преобратити у хришћанство и то ће им открити истинске намере Антихриста. На тај начин, они ће постати епицентар преобраћања у хришћанску веру свих неверујућих, који нису били уздигнути.
Управо ових 144.000 преобраћених Јевреја суочиће се са Антихристом у коначној бици, познатој као Армагедон и победити Антихриста. После битке завршава се седам година невоље и Исус се враћa да би у тамницу сместио Сатану и установиo на Земљи хиљадугодишње царство Месије.
Без обзира на апсурдност и одсуство било каквог спомњања у Библији, концепција физичког премештања хришћана на небеса уочи Армагедона била је са ентузијазмом прихваћена од неких цркава у Енглеској и посебно у Сједињеним Државама.
Дарбијев приступ хришћанској есхатологији поклапа се са аналогним разматрањима у јеврејској есхатологији, конкретно са идејама рабина Цви Хирша Калишера и стварањем нове гране јеврејског месијанизма. Њени представници су веровали да Јевреји треба активно да раде на убрзању доласка свог месије, усељавајући се у Израел и градећи Трећи храм на месту Храмовне горе у Јерусалима, где се налази џамија Ал-Акса.
Сам Дарби је путовао по северној Америци и низу других држава да би популаризовао своје идеје, и састао се са неколико утицајних пастора у англо-језичком свету. Међу њима се налазио Џејмс Брук, будући наставник Сајруса Скофилда који је касније ову концепцију и раширио, а његова интерпретација је у САД издата у великом тиражу и позната је као „Скофилдова Библија“. Друга фигура која је испољила утицај на Дарбијеву доктрину био је амерички проповедник Чарлс Тејс Расел, из чије се цркве касније изродило неколико различитих секти, укључујући и Јеховине сведоке (организација чија је делатност забрањена у Руској Федерацији). Деценију пре оснивања савременог политичког ционизма Расел је почео да проповеда – не само хришћанима, већ и Јеврејима у САД и другим земљама – о неопходности масовне јеврејске имиграције у Палестину.
Расел је 1891. године написао писмо члану банкарске породице Ротшилд Едмоду де Ротшилду, а такође и Морису фон Хиршу, богатом немачком финасијеру, јеврејског порекла о свом плану насељавања Палестине. План је описао овако: „Мој предлог се састоји у томе да богати Јевреји купе у Турској по праведној цени сва имовинска права на ове земље: то јест сву државну земљу (земљу која не припада приватним власницима) под условом да Сирија и Палестина буду формиране као слободне државе“.
Књига Теодора Херцла, која се сматра основом ционизма – „Јеврејска држава“, објављена је још 1896. године.
Амерички проповедник Вилијам Е. Блекстоун, на кога је Дарби извршио велики утицај, као и други диспензационалисти те епохе, такође је потрошио деценије на пропаганду имиграције Јевреја у Палестину као средства за испуњење библијског пророчанства. Кулминација његовог напора постала је петиција „Меморијал Блекстоуна“ у којој је упућен позив тадашњем председнику САД Бенџамину Харисону и његовом државном секретару Џејмсу Блејну да донесу мере „у корист повратка Палестине Јеврејима“.
Међу потписницима петиције били су и банкари Џ. Д. Рокфелер и Џ. П. Морган, будући председник САД Вилијам Маккинли, портпарол Представничког дома Томас Брекет Рид, председник Врховнох суда Мелвил Фулер, градоначелници Њујорка, Филаделфије, Балтимора, Бостоnа и Чикага, уредници Boston Globe, New York Times, Washington Post и Chicago Tribune а такође и чланови Конгреса, утицајни бизнисмени и свештеници.
Иако су међу потписницима били и неки рабини, већина америчких јеврејских општина је иступило против садржаја петиције. Другим речима, главни циљ ционизма, још пре него што се претворио у покрет, снажно је подржавала америчка хришћанска елита.
САВРЕМЕНИ УЗЛЕТ
Ипак, у првој половини ХХ века хришћански ционизам није било много распрострањен и утицајан у САД.
Но, тада у арену ступа проповедник Били Грем, који је имао блиске односе са неколико председника, укључујући и Двајта Ајзенхауера, Линдона Џонсона и Ричарда Никсона. И на крају, диспензационализам улази у мејнстрим америчког политикчког дисурса са евангелистичким проповедником Џеријем Фелвелом, који је 1979. године основао организацију „Морална већина“.
Други, водећи диспензационалиста са великим политичким и литерарним утицајем био је Хел Линдзи. Његове књиге су толико дирнуле Роналда Регана да је позвао Линдзија да наступи на заседању Савета за националну безбедност везаног за планове за нуклеарни рат и учинио га утицајним косултантом неколико чланова Конгреса и званичника Пентагона.
Републиканска партија се до данас снажно ослања на хришћанске ционисте како за готовину/новац, тако и за гласове. Они врше велики утицај на партијску идеологију.
Данас хришћански ционисти у САД имају много имена. Неки их зову „лоби Армагедона“, други – „хришћански AIPAC” (Америчко-израелски комитет за заједничке везе).
Самих хришћанских циониста у САД има око 20 милиона и они спонзоришу имиграцију Јевреја у Израел из Етиопије, Русије, Украјине и других држава. То јест, фактички их има више него Јевреја у целом свету, иако не подржавају сви Јевреји ционизам.
За време владавине Џорџа Буша млађег, и посебно уочи инвазије САД на Ирак 2003. године, у администрације је, такође, био присутан снажан утицај хришћанских циониста у лику неоконзервативаца. Током шездесетоминутног интервјуа у октобру 2002. године Џери Фелвел је чак изјавио: „Мислим да сада можемо рачунати да ће председник Буш сваки пут учинити праву ствар за Израел“.
Фелвел је имао у виду активности председника Буша у априлу 2002. године, када је затворио очи на поступке Израела на Западној обали реке Јордан, током операције „Заштитни зид“. Фелвел се неколико пута сусрео са председником Бушом током његовог првог мандата, ради разматрања питања подршке Израела Сједињеним Државама. По његовим речима погледи председника на Израел поклапали су се са његовим.
Хришћански ционисти су такође помогли да се смени са положаја конгресмен Демократске партије Џими Моран, који је изнео претпоставку да је то учинио јеврејски лоби у интересу Израела. А „Апостолски конгрес“ и група „Американци за безбедан Израел“ практично су срушили Бушов план за регулисање конфликта између Израела и Палестинаца, затрпавши Белу кућу петицијама.
У САД такође постоји организација „Уједињени хришћани за Израел“ коју је основао 2006. године пастор Џон Хаги која броји више од седам милиона људи. Њени чланови су и бивши шеф ЦИА и државни секретар Мајкл Помпео, бивши потпредседник Мајк Пенс и познати „јастреб“ Џон Болтон. Сви су они били прилично активни у време док је Доналд Трамп био председник.
Током наступа у Канзасу 2015. гдоине Помпео је отворено изјавио да верује како ће „хришћани бити узнесени“ а у једном интервјуу је рекао да као хришћанин верује да је „Бог изабрао Трампа да помогне Јеврејима да се спасу од претњи Ирана“.
Управо су хиршћански ционисти код Доналда Трампа лобирали за признање Јерусалима као главног града Израела и израелски суверенитет над окупраном Голанском висоравни. Пастор Прве баптистичке цркве у Даласу и следбеник Трампа Роберт Џеферс организовао је молитву за мир у Јерусалиму за време пребацивања посланства САД из Тел Авива 14. маја 2018. године. То је назвао „значајним догађајем у животу вашег народа и историји нашег света.“
За израелске интересе лобира још једна структура у САД под називом „Прокламовање правде за нације“. Кајем октобра 2023. године они су захтевали оставку генералног секретара УН због његове критике израелских акције према Палестиницима.
Као што видимо питање подршке Израелу има много дужу и сложенију историју од његовог стварања 1948. године.
И док многи Јевреји поричу чак и саму државност Израела, називајући то нарушавањем талмудски заповести (на пример хасидски покрет „Нетуреј карта“) међу њиховим следбеницима хришћанских деноминација постоје ватрене присталице Израела, које оправдавају сваку акцију његове владе, између осталог и репресије против Палестинаца.
И наравно, огромну улогу у томе играју амерички протестанти, који повезују судбину Израела са својом есхатологијом. Међу њима су и значајне политичке фигуре које доносе одлуке о спољашњој полити САД.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Леонид Савин
Превео: Александар Мирковић
Извори: Катехон, Сродство по избору
