ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН СТАНИЋ, председник Матице српске
Да је памети, језику би препустили да, спонтано, у нешто дужем временском периоду, сам одреди шта ће прихватити, а шта одбацити
Ове године биће обележено два века Летописа Матице српске, једног од најстаријих или најстаријег часописа за књижевност и културу у читавом свету, док Матица српска, у Новом Саду, најстарија књижевна, културна и научна институција српског народа, обележава 198 година од оснивања. Са проф. др Драганом Станићем, председником Матице српске, професором новосадског Филозофског факултета, као и песником, са псеудонимом Иван Негришорац, разговарамо о историјату и плановима ове институције културе, као и о начинима на које Матица српска утиче на језичку и културну политику.
У чему је јединственост Летописа, како видите његову традицију, али и савременост?
Задивљујућа је чињеница да је у српској култури однегован Летопис Матице српске, часопис који траје двеста година, те да за све то време он постојано брине о српском народу, о његовој књижевности, култури и науци. На свим релевантним сазнањима он посвећено гради идентитет српске културе, преносећи тај задатак из епохе у епоху, из државе у државу, из једног вредносног система у некакав сасвим другачији, те увек изнова се суочавајући са новим околностима које током историје настају. Јединственост овог часописа садржана је у чињеници не само његовог трајања него превасходно његове постојаности на путевима које су успоставили његови оснивачи, а пре свега најважнији човек – професор новосадске гимназије Георгије Магарашевић. На уредничким местима смењивали су се многи драгоцени људи, међусобно веома различити, у распону од Ј. Хаџића, Т. Павловића, Ј. Суботића, Ј. Игњатовића, Ј. Ђорђевића, А. Хаџића, Ј. Бошковића, М. Савића, преко Т. Остојића, В. Стајића, М. Малетина, Р. Врховца, Т. Манојловића, Н. Милутиновића, до Ж. Милисавца, М. Лесковца, Б. Петровића, А. Тишме, Д. Вученова, Б. Ивкова, као и шесторице још живих уредника који су о часопису бринули током последње више од три деценије. Све те разлике опстају унутар изузетно занимљиве целине која има чврсто усмерење и основну сврху, па због те чињенице постојаности треба да будемо поносни. И да схватимо основну поруку Летописа Матице српске, а та порука гласи: какав год свет био, ми можемо бринути о себи и о својим ближњима, о свом народу и његовој култури, па у свим тим околностима ми опстанак нас самих можемо и морамо непрестано уздизати ка вишим облицима људског достојанства.
Има ли сличних примера у свету?
Сличних примера књижевних часописа у свету готово да нема. У САД можемо наћи само један часопис – „The Yale Review”, који дуже траје (још од 1819) и има постојанији континуитет (није излазио само 1989/90), али је овај часопис битно мењао своју природу: прво је био религијски, потом друштвено-научни, а тек од 1911. године постао је књижевно-научни часопис. Због тога смо ипак у праву када кажемо да је Летопис Матице српске најстарији књижевни или књижевно-научни часопис у свету. У односу на свог америчког парњака Летопис је постојанији у свом концептуалном опредељењу, јер није битно мењао своју природу. Ипак, ми све ове чињенице о трајности и континуитету још проверавамо, па стога настојимо да Нови Сад, Војводина и Србија буду место окупљања оваквих феномена са разних страна света. Врло је занимљиво упоредити како у разним културама такви часописи остварују своје функције на различите начине. Биће ту веома занимљивих изненађења и открића, а волео бих да у тој комуникацији са другим културама и ми сами накнадно утврдимо се у ставу да смо, последњих двеста година, тихо стварали једно не баш мало културно чудо. И волео бих да и данас, када је болест свеопште пролазности и бесмислесности наших живота постала тако распрострањена, поново поверујемо да као народ и култура имамо идеја, енергије и посвећености за стварање неких нових чуда која ће моћи да трају бар двеста година.
За две године биће обележено и два века Матице српске. Који су били главни разлози њеног оснивања?
Све то Летопис не би могао да обавља без подршке и заштите коју му пружа Матица српска. Оснивач Магарашевић је већ у првој години часописа осетио да прети реална опасност да часопис сасвим престане да излази. Тако је покренута група иницијативних, паметних Срба окупљених у Будиму и Пешти, па су они успешно пронашли формулу оснивања Матице српске 1826. године. Матица је основана да би сачувала Летопис, али и да би почела да обавља читав низ других послова важних за националну културу. Успех у обављању ових послова био је тако убедљив да су, по обрасцу Матице српске, осниване матице више других словенских народа. Све те матице су обављале и још обављају многе драгоцене послове у културама тих нација, али ниједна установа није изнедрила овако дуготрајну и постојану периодичну публикацију као што је Летопис, као што ниједна од матица није изградила тако снажну научну и културну делатност као што то чини Матица српска. Због тога ове, 2024. године славимо Два века Летописа, а 2026. ћемо продужити славље па обележити Два века Матице српске.
На који начин Матица учествује у креирању културне политике, који су ваши планови за ову годину?
Националне културе и треба неговати тако да би оне саме откриле потенцијале универзалности. Матица је позната по својој бризи о стандардном српском језику, по својим енциклопедијским подухватима, по својим научним часописима, по својим истраживачким пројектима и сличном. Однедавно смо почели и да организујемо израду сабраних дела значајних стваралаца: прошле године смо завршили сабрана дела Борислава Михајловића Михиза, а сада смо приступили изради дела Чедомира Попова.
Како закључци са недавно одржаног научног скупа у Матици српској о српском идентитету, српском језику и родној равноправности одговарају на савремене изазове у друштву?
Захвални смо Његовој светости патријарху Порфирију што је стао на чело ових догађања. У вези са такозваним. родно осетљивим језиком појављују се бар два веома озбиљна проблема. Прво, сам појам рода је потпуно нејасан па, како је на скупу у Матици српској, показао Слободан Антонић, тај појам може имати чак стотинак различитих значења, са опасношћу њиховог даљег умножавања. На једном нејасном појму, када не знамо тачно о чему говоримо, никаква ваљана правна кодификација не може и не сме бити урађена. А кад је тзв. Закон о родној равноправности донесен пре три године, било је предвиђено да од 2024. креће примена санкција против оних који не спроводе нормативност тзв. родно осетљивог језика, а тај појам је пун мањкавости, насталих због чињенице да су ову норму исписивали идеолошки острашћени људи, а не истински поклоници српског језика и његових изражајних могућности. Све што се тиче језика и његових изражајних могућности не би смело да буде строго законски санкционисано. Уколико санкције остану, то је сигуран пут којим уводимо правно, државно насиље тамо где би требало да буде простор испољавања љубави, сензибилности, међусобног разумевања и поштовања, те потребе за ваљаним и лепим изражавањем. Да је памети, језику би препустили да, спонтано, у нешто дужем временском периоду, сам одреди шта ће прихватити, а шта одбацити.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Марина Вулићевић
Извор: Политика
