Након што је тридесетих година прошлог века и Београд добио радио, увидело се да народна музика треба да има удео у програму. Сећања о почецима емитовања народне музике на програму Радио Београда оставили су композитор, диригент и професор Музичке академије Михаило Вукдраговић и књижевник Синиша Пауновић у књизи „Београд у сећањима”. Руководство радија увидело је да народна музика која се изводила у београдским ресторанима не може да буде емитована без претходног отклањања неукусних кафанских текстуалних и музичких уметака. Уведене су обавезне пробе под руководством школованих стручњака, што су музичари нерадо прихватали, навикнути да музицирају на сопствени начин.
У то време народном музиком успешно су се бавили и многи високошколовани интелектуалци, глумци и оперски певачи. Легендарни певач Мијат Мијатовић, правник и адвокат, прославио се мераклијским наступима надмашујући успехе професионалних певача. Мијатовићева слава проширила се и у иностранству, посебно у Америци. Његове најпознатије песме обрадио је и публиковао композитор Станислав Бинички под називом „Мијатовке”. Интересантно је било и музичко стваралаштво нашег највећег математичара Михаила Петровића, Мике Аласа, који је имао ансамбл „Суз” састављен професора Београдског универзитета. Под старост је замољен да у студију Радио Београда сними своје мелодије које је у то време знао још само он. Након неколико месеци рада, кад је снимање било завршено, започео је априлски рат 1941. а немачке бомбе које су разориле зграду радија уништиле су и Микино снимљено музичко благо. Од многих интелектуалаца народних музичара треба поменути и виолинисту Властимира Павловића Царевца, адвоката, заслужног за унапређење музицирања оркестара, посебно народних кола, од којих нека носе његово име.
Широку популарност и поштовање уживао је Васил Хаџиманов (–1969) који се у предратној Југославији звао Василије Хаџимановић. Он је родоначелник музичке династије коју су наставили син Зафир (1943–2021), унук Васил…. Имао је апсолутни слух и одличну меморију па је у предратно доба, кад није било магнетофона, био у стању да памти и нотно записује народне песме, игре, тужбалице из родне Македоније. Имао је леп глас, па је забележене песме изводио на радију и концертима широм земље пратећи се на мандолини. Није се школовао у области музике, већ је завршио вишу педагошку школу, а затим и фармацеутски факултет у Загребу. Наступао је као певач у Загребу и Љубљани, а 1938. на Радио Београду освојио је прво место као најбољи извођач народних песама. Током рата био је у партизанској војсци као борац, фармацеут, али и музичар. После рата потпуно се посветио музици. Био је шеф Редакције народне музике Радио Скопља, али није прекидао активности у Београду. Као уважени етномузиколог био је одређен за члана Међународног удружења фолклориста и музиколога. Учествујући у раду Симпозијума бинске народне музике у Ослу, Лондону, Паризу и Будимпешти приказао је свету наш фолклор не само као музиколог, већ и као певач и инструменталиста. Његово прикупљено и записано богатство од неколико хиљада изворних народних песама чува се у Македонској академији науке и уметности. Данас се неке од ових мелодија могу чути у модерном џез аранжману у извођењу дединог имењака џез музичара Васила Хаџиманова и његовог ансамбла.
У послератној Југославији водећи ауторитет у области музике, професор Михаило Вукдраговић осмислио је план за стварање новог музичког жанра – тзв. народне песме у обради. То су вокална дела, заснована на старим народним мелодијама, а имају облик концертне, соло песме с оперским певачима као извођачима. Циљ је био да се музички укус широких маса постепено уздиже и приближи класичној музици. Вукдраговић је дао налог водећим композиторима да раде на стварању нове музике. Најзадовољнији је био радом Стевана Христића, који је користио и музичке записе Васила Хаџиманова. Међутим, песме у обради дочекало је незадовољство слушалаца. Недопадање са испољавало протестним писмима, подсмехом и гашењем радио-апарата. Зато је ова музика повучена с радија и временом је нестала из музичког живота.
У својим сећањима Вукдраговић наводи горку шалу на свој рачун. Године 1945. одлази у Генералштаб ЈНА на разговор с Пеком Дапчевићем. Генерал га је дочекао са осмехом рекавши да је дежурни официр посету најавио речима: „Друже генерале, дошао је онај Вукдраговић што квари народне песме.”
Народна музика на радију постепено се ослобађала државних стега и контроле усклађујући се с (не)укусом широких народних маса. Срећом, током протеклих деценија повремено су се појављивали и уметници који су успешно стварали песме у духу изворног српског мелоса, с текстовима налик на лепе примере народне поезије. Пред широком публиком остаје задатак да у будућности да превагу овој другој музичкој струји.
Драган Станковић,
Београд[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Извор: Политика
