Суботица – Ко су били визионари чије одлуке су мењале град? Ко су били људи који су имали довољно храбрости и знања да измене постојеће урбане матрице и поставе нове? Увек је сложена тема односа који се успоставља између појединца и града, животних токова који се одвијају унутар урбаног простора. Можда и своју прошлост боље можемо да разумемо ако упознамо људе који су стварали град у којем живимо.
На тој листи стваралаца урбане Суботице неизоставно је име инжењера др Константина Петровића. Ипак, тек малобројнима је познато да је он подигао неке од најзначајнијих грађевина попут градског стадиона, да је у центру града замислио оазу зеленила и игралишта и то на почетку 20. века.
Радом и животом Константина Петровића бавила се Викторија Шимон Вулетић, етнолог-антрополог и донедавно музејски саветник у Градском музеју у Суботици када је од пријатељице, која је живела у некадашњој Петровићевој кући, добила две кутије докумената. Испоставиће се, нађено је благо јер у хрпи преписки, планова и прорачуна документован је велики део рада Константина Косте Петровића на урбаном обликовању града. Понегде тек, у некој белешци могао се назрети и обрис његове педантне, радишне и интровертне личности.
Рођен је 31. маја 1891. године у Клањцу, у Крапинско-Загорској жупанији, од оца Србина и мајке Хрватице, што ће вероватно утицати на његово југословенство и прихватање пансловенства кроз соколски покрет. Студије грађевине завршио је у Грацу, а 1920. године постаје шеф градског Грађевинског одељења у Суботици.
„Косту Петровића најтачније је окарактерисати као свестраног, врхунског урбанисту. Чињеница је да је са еланом кренуо да ради на инфраструктурном сређивању и осавремењивању града. Брзо је сагледао хаотично стање грађевинских евиденција, нумерисања кућа, планова улица или уписа у грунтовни лист”, каже Викторија Шимон Вулетић. Ни Градска кућа није била уписана у земљишне књиге. У приручник: „Суботица и купалиште Палић” издатом 1928. године је записао: „основу савремене управе градова чини сређеност темељних техничких података и статистика, на којима се базирају комунални програми, који се годинама и деценијама спроводе у живот.” Овом његовом начелу ни данас се не би имало ишта приговорити. Када је пописао цео град, његова надлештва, просветне, социјалне, здравствене и верске институције, целокупну индустрију и трговину, почиње да формира град по овим, за оно време савременим начелима.
Петровић је био личност широког интересовања, масон, што је мање познато, али и старешина соколског покрета. Отуда не чуди да када је постављен за инжењера градског купалишта Палић на његовим обалама гради Соколовац, вежбалиште на отвореном.
„Стварни значај и обим рада Косте Петровића најбоље је приказан у свеобухватном делу ’Развој урбанизма и архитектуре у периоду од 1918. до 1941. године у Темишвару, Сегедину и Суботици – Регионални идентитет под утицајем Модерне’ где једна од ауторки мр Гордана Прчић Вујновић, архитекта, наводи да се радило о новом и јединственом планском приступу у реконструкцији градског ткива. То је подразумевало да начело урбанизма постане формирање мреже градског зеленила у циљу хуманизације градског простора и живота. План који је израђен 1934. године предвидео је да се на више места у граду изграде дечја игралишта, народни паркови, шеталишта”, каже Викторија Шимон Вулетић објашњавајући како је Петровић граду донео фини комфор, јер је његово начело било да ’савремени град мора сваком становнику пружати подједнаку могућност за живот достојан човека’.” Ипак, његова идеја о потпуном озелењавању града није остварена.
„Петровићев приступ урбанизму носи печат дубоког хуманизма и жеље да градски живот свима омогући спортске активности и раскошно природно окружење”, оцењује Шимон Вулетић.
Петровић је на почетку корзоа саградио Соколски дом и соколски стадион, данас једино сачувано соколско вежбалиште, као део пројекта „Велики народни парк”, који је требало да се протеже на простору данашње стамбене четврти Прозивка. За време Другог светског рата, након што је породица његове супруге Милане побијена у Жабљу, са женом и две ћерке бежи у Будимпешту. Након рата, враћа се у Југославију, али његово знање и умеће као да више нису били потребни.
„Коста Петровић је потонуо у заборав заједно са Краљевином Југославијом. Сматран је представником бившег режима, старешином непопуларног Соколског друштва и чланом озлоглашених масона, и тек залагањем појединих млађих колега дозвољено му је да се запосли као професор. Данас у Суботици његово име носи неугледна улица у приградском Железничком насељу, мада би било примерено да се на адреси Максима Горког 6, где је живео, постави табла са његовим именом”, каже Шимон Вулетић.[wc_spacing size=“40px“ class=““][/wc_spacing]
Аутор: Александра Исаков
Извор: Политика
