Апачи су истребљени, али се ми још не дамо! Каубоји, Индијанци и Срби: Дивљи запад на Балкану

Сличности између староседеоца америчког континента и Срба многобројне су – јуначки се боре чак и против многоструко већих непријатеља, бране до задњег даха своје породице, народ, своју свету земљу и претрпели су многа зверства у тој одбрани. Ипак, можда и највећа сличност јесте – исти непријатељ који покушава или их већ јесте истребио.

Професор историје на београдском Филозофском факултету, Милош Ковић, упознао се подробно са америчком староседелачком културом и прошлошћу током својих путовања у Сједињене државе. Сличности су биле евидентне, а у разговору са Апачима, покушао је да докучи једну од основних разлика – зашто су Индијанци истребљени, а Срби се још држе?

За потпуније схватање читаве приче, неопходно је истаћи да је сам термин ,,Индијанци“ потпуно неодговарајући. Професор Ковић објашњава да је он заправо резултат игре моћи коју већ вековима играју колонизатори америчког континента. Себе су назвали Американцима, а староседеоце Индијанцима, алудирајући да су дошли из Индије или да живе у Индији. По његовом мишљењу, у питању је потпуна замена теза и игра речи, те је исправније називати их – староседеоцима.

Зашто су Индијанци истребљени, а Срби се још држе?
© Wikipedia
Зашто су Индијанци истребљени, а Срби се још држе?
© Wikipedia

Сличности и разлике

Најкраћи опис који би се могао применити и на Србе и на староседеоце, сматра Ковић, јесте – јуначки народ. Оба народа су се намерили на много јаче од себе, односно, они који су много јачи обрушили су се на њих. Разлика је та, каже професор, што се чини да су у тој самоодбрани Срби ипак прошли нешто боље.

Из овог разлога, они сматрају да нису дужни да поштују моралне принципе који важе за све друге народе. Одатле долазе прекршена обећања дата америчким староседеоцима, али и Србима, било да су та обећања била усмена или писана.

Апачи су били једно од најборбенијих америчких староседелачких племена. Са Шпанцима и Мексиканцима ратовали су још од 17. века. Када су стигли Англосаксонци, покушали су да са њима живе у миру, али последице су биле исте као да су са њима ратовали. Поново су узели оружје. Деценијама су хајдуковали бежећи пред мексичким потерама у САД, и пред Американцима у Мексико. Овај пажљиво осмишљен и методично спроведен геноцид америчка историографија назвала је „Ратовима са Апачима“ (1849-1886). Последњи остаци отпора угушени су тек 1924. године. – Милош Ковић
© Фото : Спутњику уступио Милош Ковић / Земља Апача

Слично томе, додаје Ковић, последице прекршених обећања биле су катастрофалне и по староседеоце и по српски народ.

Завади племена па владај

Колонизатори су хтели да потврде своју моћ над другим народима, али и да им отму земљу. У том смислу, објашњава наш саговорник, било је потпуно небитно како ће се понашати народи који су се нашли на удару колонизатора – последице су биле исте и за оне који су прихватали окупатора и за оне који су се бранили и борили.

Грађани Тусона искористили два сукоба са припадницима другог, непокореног племена, да би 30. априла 1871. побили све Араваипе. Сахранили су око стотину тела, међу којима су били само један старац и један младић – све остало била су деца и жене. Сви су пронађени голи и готово сви су били скалпирани. Већина је била изрешетана мецима и довршавана разбијањем глава камењем и кундацима. Било је силованих жена и деце откинутих удова. Накнадно је утврђено да је тада убијено и искасапљено 136 деце и жена, и 8 мушкараца. Међу 140 убица, белих Американаца било је свега 6, Мексиканаца је било 42, док су 92 били Папаго Индијанци, које су још Шпанци покрстили у римокатоличку веру. – Милош Ковић
© Фото : Спутњику уступио Милош Ковић / Земља Апача

Света земља

Индијанци нису имали исти однос према земљи као бели англосаксонски колонизатори, објашњава професор. Нису разумели зашто је колонизаторима било нужно да им ту земљу отму. Данас, земља у резерватима ни не припада староседеоцима. Она је државно власништво, а староседеоци плаћају годишњу ренту америчкој држави.

Све је то рукопис који се може препознати и у односу према Србима, додаје наш саговорник. Данас се на земљи резервата откривају и рудна богатства, а компанија Рио Тинто годинама води борбу да јој се дозволи копање у Аризони, на једном од највећих светилишта Апача.

Колонизатори су хтели да потврде своју моћ над другим народима, али и да им отму земљу. У том смислу, објашњава наш саговорник, било је потпуно небитно како ће се понашати народи који су се нашли на удару колонизатора – последице су биле исте и за оне који су прихватали окупатора и за оне који су се бранили и борили.
© Фото : Спутњику уступио Милош Ковић / Земља Апача

У овоме се такође одлично огледа однос према земљи колонизатора и колонизованих, каже Ковић. Колонизатор долази и на свету земљу Срба, а то је цело Косово и Метохија. Он истребљује српски народ помоћу суседних племена, што би у овом случају били Албанци. Он онда остатке Срба који нису истребљени затвара у гета, попут оних на Косову и Метохији, после чега мирно чека њихово изумирање.

Живот у косовскометохијским гетима далеко је страшнији од живота у америчким резерватима, каже Ковић, јер из резервата може да се оде, а људи који живе у њима нису окружени мржњом. Староседеоци чак и не желе да млади одлазе из резервата, јер знају да ће на тај начин бити асимиловани. Останком у резервату, они заправо чувају свој идентитет.

Смисао страдања

У изјави једног староседелачког поглавице стоји мисао да је његов народ истребљен зато што у толиком страдању и таквој трагедији која их је погодила нису могли да пронађу дубљи смисао. Они једноставно нису били припремљени за тако нешто, каже Ковић.

Индијанци са својом паганском вером нису били припремљени на тако нешто, каже Ковић.

На једној падини угледасмо рудник – као да је некакав зли, пагански бог одгризао део планине. Оскрнављене шуме, воде и брежуљци… Апачи из резервата Сан Карлос рекли су нам да се ту ископава бакар, али да ће много веће невоље почети када њихову свету Равницу Храстова буде сасвим уништила једна веома моћна, приватнa, мултинационална рударскa компанијa. Потражих на интернету њено име. Зове се Рио Тинто. – Милош Ковић
© Фото : Спутњику уступио Милош Ковић / Земља Апача

Чак и онда када су се у оквиру староседелачких религија јављали покрети где су живи комуницирали са својим прецима, такви култови су немилосрдно гушени од стране колонизатора.

Чека ли нас иста судбина?

Срби немају чега да се боје, каже Ковић, али су дужни да се бране. Такође су дужни да проуче рукопис колонизатора, да га добро упознају, да упознају његове мотиве и његове методе – управо да би избегли судбину Апача и осталих америчких староседелаца.

Упознати колонизатора, упознати непријатеља, кључан је фактор у борби за живот, а смисао свему томе даје вера коју су Срби пре много векова, у виду Светосавља, примили. Управо је та вера спас и најјачи залог опстанка и спасења, закључује Ковић.


Милица Тркља/Спутњик

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *