Приступ. Мало се зачудих кад прочитах да је у скупштинској згради у Београду јуче (16. јануара 2026) отворена изложба “Јасеновац – трајна опомена” а “Отварачева” порука да се неодрицањем од зла “скрива ружна прошлост, да би се на њој и даље стајало”, подстакла ме је да мало завирим у два своја текстића “на исту тему”, писана пре неку годину – “Одмаралиште у Јасеновцу”, објављеном 14. маја 2020. на сада непостојећем сајту Балканска геополитика, и “Понекоме није до Србства”, почетком септембра 2023. године објављеном на Васељенској, Ћирилици и Српској историји.
Сада, чини ми се корисним да овде поновим нешто мање од половине тамо и тада објављених прича, тек као прескроман покушај да се подсетимо на једно давно започето, на брзину прекинуто и, не би ли се тако очувало броЗЛОвско братство и јединство, насилно одбачено научно истраживање о јасеновачком логору и хрватском геноциду над србским народом.
Кад је 1964. формирана комисија у саставу: Вида Бродар, стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани, Антон Погачник, асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета у Љубљани и др Србољуб Живановић, асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду, основни задатак био јој је “да руководи откопавањем извесног броја сонди, које би могле да пруже приближно карактеристичну слику и увид о садржају масовних гробница” на подручју усташког логорског комплекса Јасеновац, установљеног на целих 240 квадратних километара, за који је Артур Хефнер, немачки официр задужен за слање радне снаге у Немачку, записао 11. новембра 1942. године да би “концепт логора Јасеновац требало заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца”, те да је, “без обзира на јавну пропаганду, ово један од најстрашнијих логора који би се могао поредити једино са Дантеовим Паклом”. Крајњи циљ ове комисије био је да, по могућности, установи на којим се локалитетима налазе масовне гробнице и утврди “приближан број жртава сахрањених у гробницама, њихов пол, узраст, животно доба и евентуални узрок смрти, односно начин на који су жртве погубљене”.
Кључна је чињеница да су се у тој комисији нашли искључиво млади антрополози, пошто су искусни универзитетски професори из тадашњих југословенских република, мало правдајући се старошћу, а више у страху од онога што би их могло снаћи ако открију превише, избегли да се у њу укључе. Није без значаја ни податак да је цео истраживачки задатак морао бити завршен у једном изузетно кратком року, будући да је наредне године требало да се започне с изградњом Спомен-обележја Јасеновац.
Истраживање у Градини. И тако, комисија се 22. јуна 1964. године нашла у Градини, стратишту осамљеном и претешко приступачном месту на коме је закопано преко 360.000 људи, углавном Срба, и одмах приступила послу: отворен је велик број сонди, различитих величина (најмања површине три пута четири метра), дубине до 180 сантиметара. На основу анализе посмртних остатака (мушких, женских, дечјих) нађених у највећем броју сонди (боја косе и облик длака), “може се закључити да се ради о становништву које је носилац светле компоненте”, што значи да “ту није било Јевреја ни Цигана… а велика количина нађеног материјала (у појединим сондама), показује да су жртве доведене директно до места погубљења и да нису били претходно у логору. С обзиром да су скелети лежали потрбушке, а узрок смрти су биле повреде нанесене тупим предметом… (јасно је да су) жртве убијане на ивици јаме”.
Последњег истраживачког дана у Градини (27. јуна) затрпане су све обрађене сонде, уређен терен и формулисана нека кључна запажања. Једно од најинтересантнијих јесте да увид у отваране сонде не може представити “целокупно стање ствари, јер је познато да постоји око 200 гробница на разним местима међусобно удаљеним и по пар километара. Бушотине су показале да је начин сахрањивања био различит, и да има гробова са спаљивањем, кувањем итд. Ми смо овог пута отварали сонде само тамо где су бушотине показале да има скелетног материјала, и због недостатка времена и могућности, проучавали смо само један мали део терена… Ни у једном случају нисмо нашли гробнице у којима су сахрањивани лешеви који су довежени, или пак гробове са сагорелим лешевима. Сви знаци говоре да су жртве чије смо скелете проучавали биле убијене ту… и да су одмах падале у гробницу”…
Истраживање у Јасеновцу. Исте јесени, од 22. до 27. септембра 1964. године, екипа у истом саставу наставила је с истраживањем у Јасеновцу, у двадесетак сонди бираних по несигурним сећањима појединих мештана, тако да је у уводном делу тада сачињеног комисијског записника могло бити назначено да је “већ на почетку рада екипа наишла на изванредне тешкоће, јер није поседовала никакву карту или скицу терена, и јер није била позната чак ни најосновнија локализација гробница… Због тога смо обсервирали терен на основу изјава бивших власника земљишта… као и на основу нађених улегнућа и неправилности конфигурације земљишта бирали места за отварање сонди”.
Мимо тога, комисија није имала фотографа који би “узимао фото документацију”, није јој додељен геометар који би “тачно одредио локацију сонди”, није јој дата ни једна једина карта нити скица претраживаног терена, нису јој обезбеђена “материјална средства, као шатор, алат, и сл.”, није јој дато теренско возило, није јој додељено бар једно лице које би обављало “организационе послове”, што све значи да неком невидљивом организатору тог ископавања и није био циљ да се открије истина о усташком логору у Јасеновцу.
На крају, комисија је извела и десетак закључака, од којих овде ваља истаћи да је обележавање масовних гробница обављено прилично произвољно, да многе масовне гробнице нису обележене, да испитане гробнице не могу пружити ни приближну слику о броју покопаних жртава, да су гробнице неједнаке дубине (од 33 до 180 цм), те да се углавном, пошто је нађена коса претежно смеђа и светло смеђа, а лобање су претежно брахикефалне (“краткоглаве”) и мезокефалне (“умереноглаве”), ради о србском живљу. (Због могућности да на основу извесних физичких особина уоче разлике између припадника појединих народносних група, антрополози су у комунистичком времену, почев од Русије па даље, били непожељна научничка врста, тако да у другом издању хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, нема ни одреднице АНТРОПОЛОГИЈА. Са тим у непосредној вези, а према казивању Србољуба Живановића, када је пре отпочињања истраживачког рада у Јасеновцу, “његова” трочлана делегација антрополога дошла код председника Српске академије наука, професора Илије Ђуричића – 1898-1965 -, он их је дочекао питањем “зар вас још има, ја сам мислио да смо вас у рату истребили”).
Узме ли се све то у обзир, постаје несумњиво да југословенској (и хрватској) власти није ни било стало да се сазна истина која се налазила под земљом; о жртвама баченим у реку Саву није се могло сазнати ни толико. Од резултата до којих је требало да дође поменута комисија, није се могла ни очекивати “апсолутизована тачност о броју жртава”, али оно што се дешавало у позадини свих тих активности
сведочи “о друштвеној лицемерности послератних властодржаца према геноциду над Србима, вршеном у Независној држави Хрвата, као што показују својеврсну општејугословенску аморалност пред суочењем са трагичним историјским истинама”. Резултати до којих је комисија дошла у Градини (код Јасеновца) и у Јасеновцу нису због свега тога ни могли бити тада објављени; њих је професор Живановић ставио на увид јавности пре непуних петнаест година, у књизи Антропологија и палеопатологија, Београд 2006, 133-187…
Колико је у Јасеновцу било жртава. А док се не открије стварни обим хрватских геноцидних радњи у Јасеновцу, на разним странама сретаћемо се са најразличитијим бројевима којима се исказују јасеновачке жртве:
– Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, 1946. године известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;
Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;
Израелски Јад-Вашем 700.000;
Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;
Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (у којој је са подручја некадашње Југославије деловао, као њен председник, само др Србољуб Живановић који је, иначе, већ деценијама живео и радио у Лондону ) сматра да је у Јасеновцу страдало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без обзира на податак који нам он саопштава у интервјуу за београдску Политику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;
Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, у непотписаном тексту (мада су, по правилу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се ослања на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;
Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића каже да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. XI 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500-600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700 000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”;
Енциклопедијски текст из 1990. године саопштава и следеће: “Тачан број жртава још није утврђен, јер су документи углавном уништени. Картотека логораша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и докумената установити број убијених, јер су усташе често ликвидирале масовно придошле логораше и не уводећи их у картотеку и документе логора. То се посебно односи на масовна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Козаре”.
Ако се има у виду сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је, крајем априла 1945. године, Команди у Новској предао спискове са преко милион имена јасеновачких жртава, добија на тежини Живановићев навод да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”.
У нашим данима – “научно” о томе. На сајту “Стање ствари” (хттпс://станјествари.цо/2019/09/27/јерко-зовак-кад-епископ-српски-усуткује-српског-епископа-због-бр/), могло се прочитати шта је извесни Јерко Зовак, “заповједник постројби” усташког Збора народне гарде “на првој црти бојишта”, написао у тексту “Кад епископ српски ушуткује српског епископа због броја жртава у Јасеновцу (2018)”:
“Након што је епископ (у мировини) Јефтић почео говорити о ‘700 хиљада убијених Срба’ у Јасеновцу, Јован Ћулибрк је спонтано узвикнуо: ‘Прекините владико, није их било толико…’ Вјеројатно шокиран императивном упадицом колеге по струци и брата дакако, Јефтић је прекинуо говорити ратнохушкачки”.
Ономе другом, од 2014. године владици пакрачко-славонском, могло се тако јер му није сметало ни да “у великом интервјуу, којег је Јутарњи лист објавио 27. вељаче 2016. године под насловом: ‘Комунистичка оптужница не може бити полазна точка разговора о Степинцу’… реферирајући се на констатацију новинара како је на крају литургије у јасеновачкој цркви патријарх Иринеј говорио о ‘стотинама тисућа’ убијених Срба на подручју логора Јасеновац”, искаже и своје “мишљење”:
“Што се тиче бројева страдалих у систему концентрационих и логора смрти Јасеновац, вриједи поновити да конфузија око њих настаје искључиво због тога што социјалистичка Југославија, а ни земље настале њеним распадом, није уложила довољно ни средстава, ни рада ни људи да би се дошло до поузданих научних резултата. Након што су донесене првобитне процјене броја жртава – углавном око 1948. године – нормалне земље су основале или задужиле посебне научне институције да се баве детаљним проучавањем карактеристика Другог свјетског рата, злочина који су се десили у њему, као и броја жртава”.
Зовак је ту изјаву пропратио кратким коментаром да су се “неки великодостојници Српске православне цркве прославили својом изразито великосрпском, а често и ратнохушкачком реториком, док Јован, изгледа, покушава бити вјерски вођа који своје ставове утемељује у знаности, а не у митовима”. Пише тако ослањајући се на “научне” ставове неких које Држава Србија плаћа да званично представљају и штите србске националне интересе.
Ево тројице таквих “заштитника”
Никола Самарџић. Десетог јула 2020. године, ваљда се само у Земљи Србији могло десити да један редовни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, Никола Самарџић по имену, “лајкује” објаве које је извесни иггyб666 – са жигом звери – исписао на “твитеру” 30. јуна и 1. јула: “Србија је у глибу митоманије свињокрадице и коњокрадице Карађорђевића. Они су трудној жени одсекли сисе, измислили Косовски бој, створили Спц, измислили светог саву и остале глупости, направили ршум у Цг и Косову, Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора… Ћириличној багри објасниш зашто им се мало мало дешава бомбардовање и уништење они те напуше да оправдаваш то исто. Или су мозак и ћирилица у раскораку или они не контају латиницу”.
Па се Милош Ковић (1869), историчар, професор на истом оном Самарџићевом факултету, пита је ли то “исти онај Никола Самарџић који тражи ‘денацификацију’ и ‘промену културног кода’ Србије, зато што је у ратовима из деведесетих ‘геноцид’ био њена ‘званична политика’ (сарајевски Дани, 18. јануар 2008)” и који “исповеда… расистичке ставове када пише о… Србима као ‘биолошком отпаду’ који прети да ‘загади Европску унију’ (Пешчаник, 14. септембар 2007).
Вељко Ђурић Мишина. Кад се говори о хрватском усташком геноциду над србским народом у времену од 1941. до 1945. године, зна се да је Едмунд Глез фон Хорстенау, немачки опуномоћени генерал у Независној Држави Хрватској задужен да у Загребу заступа интересе Вермахта и помогне у формирању Павелићеве војске, писао у свом дневнику (касније објављеном у мемоарима “Између Хитлера и Павелића”) да су “Срби у новој држави која се простирала од Јадрана до Дрине и Земуна били приморани да беже јер су им одузета сва грађанска права и отимана им је имовина…. Масакр над Србима десетковао је њихов број… На основу немачких процена, до јесени 1941. убијено је приликом погрома и у логорима 200.000 Срба. До краја 1943. посланик др Нојбахер (Херман, 1893-1960, специјални немачки изасланик за Балкан током ратних година – ИП) процењује број убијених Срба на око 750 000”. Из Хорстенауовог писма Хајнриху Химлеру, идејном творцу холокауста, једној од најмоћнијих личности у нацистичкој Немачкој, сазнајемо да су немачке трупе “неми сведоци бруталности усташа над Србима, Јеврејима и Циганима”, те да су та “мјеста ужаса”, створена по узору на ранија енглеска, “досегла врхунац овдје у Хрватској, под Поглавником, којег смо ми поставили”.
Но, у складу са сопственим “открићем” да ова два немачка “специјалца” појма немају, др Вељко Ђурић Мишина, као шеф у Музеју жртава геноцида у Београду, преузео је сва овлашћења да медитује о
србском страдању у Независној Држави Хрватској (1941-1945), па се, тако, 6. јуна 2021. године сазнало за његову изјаву да је Глез фон Хорстенау “прескочио неколико чињеница битних за разумевање контекста”, те да су Нојбахерови “елаборати писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе”.
Ту “нерелевантност” и “непроверљивост”, др Ђурић пошире је “елаборирао” неки дан раније (1. јуна), у разговору за некакав Н1 (хттпс://рс.н1инфо.цом/вести/дјуриц-мисина-према-изјавама-сведока- у-јасеновцу-измедју-98-000-/), када је “високоумно открио” да се, без обзира на “процене од 30.000 до 1.400.000” страдалника и бројка “од 700.000 жртава Јасеновца о којем смо сви слушали у школама… није утемељена ни на каквим научним доказима”, те да се “на основу изјава сведока који су били у Јасеновцу долази до цифре од 98.000 до 208.000 жртава”. Без обзира на то, он ће “признати” да то није коначан податак, већ слободна процена сведока”.
Кад је реч о сведоцима и њиховој “незваничности”, др Вељко ће навести да је “први незваничан податак дао Јосип Броз Тито који говори од 10.000 највернијих синова Хрватске убијених у Јасеновцу, Андрија Хебранг говорио о 25.000, меморандум српске цркве о 180.000, влада у Лондону 370.000”. Дода ли томе да “сведок није до краја поуздан”, те да је “игра бројева погодан политички моменат за манипулацију међународним односима, али и психом народа” (за Дрвељка, “у питању је класично дневна политичка манипулација” којом се “хушка народ”), Дрмишина наглашава да “комунистичкој власти од 1945. године одговара велики број жртава усташког режима – зато да би сакрили… податак о
350.000 људи који су били жртве партизана”, те да је “против тога да бројимо жртве и да је за то да пописујемо жртве Јасеновца”. (Приброје ли се цифри партизанских жртава оних 300.000 које Немци признају за “своје”, мора се поставити питање шта да се ради с оним остатком до 1,685,000, колико је службено саопштено послератној Мировној конференцији).
Подразумева се да Дрвељку ни на крај памети није било да помене београдску “Дугу” од 22. 2. – 7. 3. 1986, страна 6, и њен запис о Потврди команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац” – којих је, према сведочењу партизанског поручника Исидора Левија, било више од милион.
Сада непостојећи сајт “Балканска геополитика”, 21. јануара 2020. године преузео је од београдских “Вечерњих новости” текст Бориса Субашића, под насловом “Срби, народ који је жртвован”, настао из разговора са др Ђурићем који, у улози в. д. директора Музеја геноцида, уверава Србе да ни у Великом рату, ни у његовом наставку 1941-1945. године нису доживели геноцид, чиме оправдава хрватско настојање да докажу како је Јасеновац било србско одмаралиште, а бројне бездане јаме по Хрватској и Херцеговини (а ни Босна није баш заобиђена или заборављена) део великог терена за голф.
Таквом својом “науком”, Дрвељко је овластио хрватске знанственике да узму ствар у своје руке и свету саопште своју “истину” која Србе “производи” у геноцидан народ.
Па је, тако, хрватски незнанственик Стјепан Лозо објавио књижицу “Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941”, Спљет 2017, на једва 736 страна формата Б5. Како-тако, он је толико своје “умовање” сажео у неколико реченица садржаних у интервјуу за “Слободну Далмацију” (хттп://схп.бизхат.цом/Лозо.хтмл),те се од њега могло сазнати да су Срби у Независној Држави Хрватској “проводили геноцид над Хрватима и… постојећа парадигма о ‘страшним’ усташама на неки начин творевина је великосрпске пропаганде. Права је, међутим, истина да усташе до љета 1941. и српске побуне нису чинили никакве посебне злочине према Србима… те да су функционирали као нека врста народне самообране од великосрпскога геноцида… Оклеветали су Хрвате за геноцид над Србима превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу 1941. године, а онда починили геноцид над Хрватима”.
Но, др Вељку Ђурићу треба као олакшавајућу околност узети чињеницу да се он у србску историју уопште не разуме (ону “осталу” да забаталимо). Ако нешто у неком тренутку и “убоде”, то му је, што би рекле Лале, тек да се нађе у дивану. То је најсликовитије показао 18. јуна 1991. године на трибини Свесрбског народног покрета у Новом Саду, када је говорио читавих осамдесет минута, најпре о односу хрватског римокатолицизма и србског православља упорно инсистирајући на перфидности хрватске идеологије уперене против Србства и на потреби да Срби схвате какве их опасности са те стране вребају. Када пак говори о Србима, да ли из незнања, да ли да својим “заслуженим местом у струци и науци” допринесе прикривању и, чак, потпуном брисању србске прошлости и духовности србског народа, наводни долазак Словена, односно Срба, на ове просторе, он везује за шести и седми век, ниоткуд, а археолошке налазе Милоја Васића о винчанској култури као претечи србске цивилизације, или открића Радивоја Пешића о винчанском писму и његовој вези с етрурским и са ововременом ћирилицом, сматра “непровереним домишљањем”.
Дејан Ристић. У разговору за “Глас Српске” (хттпс://њњњ.глассрпске.цом/цир/новости/вијести_дана/дејан-ристиц-директор-музеја-зртава-геноцида-из-београда-јасенов/482997), особица представљена као Дејан Ристић, “српски историчар, преводилац, сценариста и струч-њак у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем”, своје неистомишљенике сврстава у “дилетанте” који су “вођени својим темељним незнањем и невешто прикривеним политичким амбицијама начинили огромну штету историјској науци, а понајвише српским националним интересима”.
Ни мање, ни више, него у одбрану “српских националних интереса” – причицом да је “епископ Јован… говорио искључиво о појединим ненаучним ставовима доктора Грајфа”, те да је “активним деловањем председника Управног одбора Музеја жртава геноцида епископа Јована, дугогодишњег директора Музеја историчара професора др Вељка Ђурића и читавог стручног тима ове установе културе од националног значаја, на научном и јавном пољу, а у пуном сагласју и координацији са највишим државним органима Србије и Републике Српске”, она већ помињана дилетантска скупина “на време уочена, идентификована и временом потпуно маргинализована”.
Колико има (не)истине у претходном ставу, може се видети из понечега у наставку:
– Др Гидеон Грајф представљен је на Википедији као “израелски историчар специјализован за изучавање историје холокауста, посебно концентрационог логора Аушвиц”, али је за Ристића прихватљивије мишљење Невена Ћулибрка, у наводној духовности епископа пакрачко-славонског Јована, о Грајфовим “појединим ненаучним ставовима”;
– Бесмислена је Ристићева тврдња да се др Грајф “никада научно није бавио Југославијом, а понајмање страдањем Срба у Другом светском рату” јер – објавио је о томе три књиге (Јасеновац : Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности; Усташко коначно решеwе пре нацистичког коначног решеwа; Алојзије Степинац усташки викар – Покрсти се или умри : 101 разлог зашто не може бити светац), а њихов издавач пропратио је то текстом чији највећи део гласи:
“Мултидисциплинарна студија и прва компаративна анализа Јасеновца и Аушвица у светској историографији коју је написао проф др Гидеон Грајф, светски признати експерт за Аушвиц уз консултацију са форензичарима из Израела… Јапана, истраживача мировних студија и историчара из Норвешке, Италије и Израела… уз подршку међународне експертске групе ГХ 7 – СТОП РЕВИЗИЈИ… (а) на бази прикупљене архивске грађе сачињена је и приказана прва изложба о Јасеновцу на Ист Риверу, у Њујорку, а највећа у историји Уједињених нација са 7 тона опреме и артефаката, поводом међународног дана холокауста 26. јануара 2018. године. Архивска документа: Збирка докумената из Архива Израела, САД, нацистичких војних дневника из Немачке, војних дневника италијанских фашиста, архива Ватикана, националног архива из Осла, Хрватске, Републике Српске и Србије”.
– На основу доступних чињеница, као сведочења преживелих логораша, “међународна Комисија за истраживање истине о Јасеновцу (чији је председник др Грајф – ИП), састављена од експерата мултидисциплинарних наука свјетског гласа, сачинила је Декларацију о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата, коју је “једногласно усвојила НСРС (Народна скупштина Републике Србске – ИП) 22. октобра 2015, у којој се, на основу доступних података, процјењује да је животе изгубило више од 700.000 Срба, 20.000 Јевреја и 80.000 Рома. У овом документу се јасно указује на то да се никада неће моћи утврдити тачан број, нити сва имена убијених, поготово у примјерима нерођених беба извађених и убијених из утроба својих мајки. Као и у примјеру Српске, ни Уједињене нације немају комплетан списак свих погинулих у Другом свјетском рату, као нити једна земља учесница Другог свјетског рата. Ово наравно не значи да регистровани број побијених људи представља коначан број, напротив”;
Имајући у виду све то, Драгана Томашевић, директор Меморијалне фондације Јасеновац и холокауст са седиштем у Лондону, с правом је могла рећи да је Ристићево “умовање” “на линији са хрватским државним наративом када је ријеч о јасеновачким жртвама…. Овакве изјаве г. Ристића су у најмању руку непристојне и веома увредљиве, не само за нас потомке, већ и за још живе логораше”.
Реаговање др Грајфа свело се на “правдање” да су “подаци који се појављују у књигама Јад Вашема истинити и историјски засновани и нисам имао разлога да сумњам у њихову поузданост или тачност… (а) изузетно је сумњива и чињеница да је логор (Јасеновац – ИП) након рата збрисан са лица земље, као и то што је за вријеме комунизма убрзо нестало интересовања за истраживање злочина почињених у Јасеновцу”. Мимо тога, каже он, “врло је могуће да поједине стране, како тад, тако и сад, нису имале интереса да буде откривена истина о томе шта се дешавало у том логору”(https://vaseljenska.net/2023/08/24/burna-reagovanja-na-intervju-direktora-muzeja-zrtava-genocida-za-glas-ristic-ponizio-borce-za-istinu/)
Остављено је читаоцима да се “досећају” које су то “поједине стране”, а ван сваке сумње мора бити да се међу њима налази и званична историјска нЕука у Срба, чији је један од представника и Музеј геноцида у Београду.)
Још се нешто може учинити. Охрабрујуће делује констатација др Србољуба Живановића да “када је Јасеновац у питању, утврђивање броја пострадалих могуће је установити детаљним сондирањем, односно отварањем гробница. Иако су прошле толике године упорног политичког ћутања… започети радови антрополога показују на пут којим наука човеку не прашта, али и који потомцима помаже за искупљење. Велики број унесрећених је река Сава давно прогутала, тих ратних година – али највећи број гробница је остао у целости услед мочварног терена јасеновачког концентрационог логора. Утолико пре треба прибавити веродостојне снимке земљишта… У оваквим, или сличним испитивањима, приступа се авиоснимцима, или сателитским снимцима терена, и најтачније одређује положај гробница… Такође, треба извршити и хемијску анализу земљишта где су остаци спаљених жртви”.
И професор Живановић, као и свако ко искрено чезне за истином о Јасеновцу, добро је знао да иза таквог опсежног подухвата треба да стане Држава Србија као институција. “Иако се из таме зла не могу вратити јасеновачке жртве, које је усташки замајац неповратно задесио, требало би – у име сећања на невино пострадале, у име памћења последица националног и верског варварства, у име српског народа – бранити достојанство и моћ живота над свим поривима хаоса. Прикривање злочина није само антицивилизацијско огрешење над геноцидним страдањима Срба, Јевреја и Цигана”, већ чин који води забораву и успоставља идеологију којом се људско биће обешчовечује, односно лишава осећања и разума и претвара у острашћеног, безобзирног и хладнокрвног џелата.
Макар колико била спремна за то, не може се Жива Држава Србија супротставити чину који води забораву и обешчовечењу – пред Државом Србијом као институцијом, под условом да је за то вољна, стоји обавеза да и Живој Држави Србији и себи очува људскост озакоњујући ИСТИНУ о хрватском геноциду над србским народом.
Биће да је Алекса Шантић на то мислио кад испева да
“Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни –
Он не пузи, он се уз Голготу пење”.
Илија Петровић/Васељенска
