Док се већи део Балкана средином 19. века још увек опорављао од отоманског утицаја, у Пожаревцу се те 1842. године писала историја европске културе. Мало ко зна да су први стихови најпознатијег светског драматурга, Вилијама Шекспира, на овим просторима одјекнули управо под сенком пожаревачких липа.
Данас Пожаревац препознајемо по ергели Љубичево и богатом археолошком наслеђу, али историјски списи крију податак који би постидео и много веће европске метрополе. Године 1842., док су се границе држава још увек исцртавале пером и мачем, Пожаревац је био културна престоница у којој је први пут на Балкану изведено једно Шекспирово дело – чувена трагедија „Ромео и Јулија“.
Овај подвиг није био случајан. У то време, Пожаревац је био један од омиљених градова династије Обреновић. Кнез Милош је овде изградио конак, а град је почео да поприма обрисе европске вароши. Због интензивног друштвеног живота, балова и све чешћих гостовања уметника из Пеште и Беча, Пожаревац је с поносом носио ласкаву титулу „српски Беч“.
Извођење „Ромеа и Јулије“ у то време било је прави културни шок и огроман технички изазов.
Текст је морао бити прилагођен језику који је народ разумео, али који је задржао узвишеност Шекспирове мисли.
Сала је била испуњена до последњег места, а присуствовали су јој највиђенији људи тадашње Србије, официри, трговци и учени људи који су у Пожаревац долазили управо због оваквих догађаја.
Овај податак није само куриозитет за историчаре, већ доказ да је пожаревачки крај одувек био отворен за светске трендове и високу уметност. Чињеница да је Шекспир „проговорио“ српски баш овде, деценијама пре него у неким другим балканским центрима, говори о невероватном духу и визији тадашњих Пожаревљана.
Данас, док шетамо улицама које су некада сведочиле рађању модерне српске културе, остаје нам да се запитамо – да ли довољно ценимо то што је наш град био прва станица светског генија на његовом путу ка југу Европе?
