У друштвеним односима постоји једно осећање о којем се готово никада не говори отворено. То осећање је завист.
Она се не појављује у чистој форми већ у прерушеној, попут моралне примедбе, ироничног осмеха, необјашњиве дистанце или хладноће. У њеном корену ретко је истинска мржња; чешће је то осећај да смо остали непримећени, да је некоме припало признање или животна улога за коју смо, потајно, веровали да је могла бити наша.
Филозофски посматрано, завист је симптом поремећеног односа према сопственом потенцијалу. Настаје када неко други отелотвори оно што смо и сами желели да постанемо. Тај други постаје живи доказ наших пропуштених могућности. У том смислу завист је неуспео чин самопрепознавања, маскиран као непријатељство према споља, а заправо дубоко укорењен у осећај унутрашњег недостатка.
Фридрих Ниче је тај механизам препознао у појму ресантиман. Анализирао је овај филозофски појам као дуготрајну емотивну реакцију особе која осећа да је понижена, потчињена или неправдено запостављена, али не сме или не може да делује отворено, па уместо тога развија унутрашњи презир према онима које доживљава као узрок свог осећаја ниже вредности. Из те анализе је утврдио да завист често долази из слабости: када немамо снаге да нешто постигнемо, онда ми то обезвредимо. Тај осећај није увек искључиво деструктиван. У зависти се, парадоксално, понекад јавља траг истине о себи која нам може рећи шта је то што смо у себи занемарили или потиснули.
“Постани оно што јеси.” (Ничеова максима често се узима као есенцијална формулација идеје индивидуације, раста и самонадилажења)
У зрелом добу, људи које упознајемо кроз креативни или професионални рад неретко нас вреднују по ономе што јесмо сада. Међутим у малим заједницама, где се друштвени поредак ослања на стабилне слике из прошлости, свака промена се посматра као нарушавање равнотеже. Успех, нарочито онај који подразумева духовни или креативан успон може деловати као имплицитна критика онима који су остали у сигурности колотечине.
Неизговорена питања често лебде у ваздуху: „Ко си ти да мислиш да можеш више од нас?“ или „Ако си један од нас, како си се усудио да успеш и изађеш из масе?“
Они који завиде не доживљавају промене појединца као процес раста, већ као опасно поткопавање слике коју су формирали. За њих је тај појединац и даље „оно дете из краја“ или „онај из школе“ па свака трансформација прети тој замрзнутој представи. Многи ће покушати да успех појединца објасне спољним факторима: „Имао је среће“, „Сигурно има везу“, „Сигурно је погазио принципе“ враћајући тај успех у оквире свог искуства.
Ниче би рекао да је све то одбрамбени рефлекс слабости, у којем се енергија која би могла постати стваралачка троши на дискредитовање туђег стварања. У том смислу, завист је можда најинтимнија потврда да успех никада није само лична ствар. Он је огледало које се, хтели ми то или не, поставља пред друге. У том огледалу они виде пут другога, као и сопствене заустављене кораке, страхове и пропуштене прилике.
У тренутку када постанемо свесни да у другоме гледамо одраз сопственог неоствареног потенцијала, имамо избор: да тај осећај претворимо у отровну критику или у унутрашњи позив на делање. Можда је управо ту скривена прилика да завист прерасте у инспирацију, да туђа светлост престане бити претња и постане изазов који нас покреће.
